U poslovnom svetu se sve više govori o agilnim firmama i procesima. Oglasi za posao u velikim kompanijama vrlo često su uslovljeni nekom „agile“ titulom. Da li je to nova moda ili potreba? Gde se stiče agilno obrazovanje kad ovdašnji fakulteti i poslovne škole nemaju u ponudi takve programe?
O agilnom smo razgovarali sa Jasminom Nikolić, koja je zaljubljenik, zagovornik i trener u oblasti agilnog menadžmenta i član je međunarodnih agilnih udruženja koja sertifikuju trenere i profesionalce – Skram alijanse i Agilne alijanse. Jedna je od retkih ljudi koji se kod nas profesionalno bave agilnim poslovanjem i agilnim transformacijama preduzeća. Na univerzitetu La Salje u Barseloni predaje agilnu kulturu, a na Filološkom fakultetu u Beogradu uspešno je obučila agilne timove studenata.
Kad se kaže agilni menadžment ili agilna kompanija prva pomisao je da je u pitanju brzo, okretno, prilagodljivo poslovanje. Nešto što dobri preduzetnici ili direktori imaju u krvi, malo talenat, a malo iskustvo i razum. Međutim, čak i posle površnog istraživanja postane jasno da je u pitanju čvrsta formula koju uspešno primenjuju najpoznatije softverske firme, poput Majkrosofta. Takođe, u svetu se uveliko vodi živa diskusija o agilnim gradovima, obrazovanju, univerzitetima i političkim kampanjama.
O čemu se zapravo radi?
Ima mnogo definicija šta je agilno. Može da se kaže da je u pitanju novi način organizacije rada, ali to bi bilo na štetu svega drugog, jer se ne radi samo o poslu. U osnovi je promenjen način razmišljanja, prilagođen novom dobu koje je digitalno, nesigurno, nepredvidljivo. Ljudi u svim oblastima, od biznisa, preko zdravstva, obrazovanja, kulture, do politike, menjaju način razmišljanja i organizovanja da bi se prilagodili novom dobu.
Šta je novo donelo agilno?
Uslov opstanka nekog biznisa uvek je bio razvoj i proširenje, ali je to u današnje vreme mnogo izraženije. Nekada efikasni, tradicionalni sistemi u kojima je postojao strogo hijerarhijski projekt menadžment, nisu efikasni u novom digitalnom dobu, gde imamo posla sa ogromnom količinom informacija. Odavno je prošlo vreme kad je informacija bila toliko važna da su oni koji je imaju trčali da je prenesu po cenu života, kao i vreme kad su se ljudi strogo delili na one koji znaju i one koji ne znaju, pa ovi prvi prenose znanja drugima. Danas je informacija postala bagatelna zbog količine koja se razmenjuje, a najbitnije od svega je sposobnost da se iz sveg tog obilja izvuče potrebno i proizvede inovacija. Suština tržišne utakmice danas je u inoviranju i brzoj primeni inovacija. Zato su potrebni inovativni timovi i način rada koji, uprošćeno govoreći, podrazumeva da se članovima timova pruži šira slika, da im se objasni šta je cilj, a da se oni organizuju i dogovore kako da to postignu, umesto da im se nameću pojedinačni zadaci i da im nad glavom „visi“ šef.
Agilni proces omogućava da se na tržište izbacuje proizvod u rudimentarnom obliku, brzo istestira i na osnovu povratnih informacija dorađuje, zatim ponovo testira na tržištu i tako u cikličnim procesima dođe do konačnog proizvoda koji zaista radi na tržištu
Kako izgledaju osnovne agilne promene u preduzeću?
Ranije se radilo ovako: napravi se analiza kompletnog tržišta i potreba, zatim dizajn koji je najčešće na papiru, pa se uradi plan razvoja odnosno implementacije i tek se na kraju testira na tržištu i ide u upotrebu, u trenutku kad je verovatno već kasno ili zato što se konkurencija brže razvila ili su u međuvremenu stigla nova znanja, a mi radili presporo. Agilni proces omogućava da se na tržište izbacuje proizvod u rudimentarnom obliku, brzo istestira i na osnovu povratnih informacija dorađuje, zatim ponovo testira na tržištu i tako u cikličnim procesima dođe do konačnog proizvoda koji zaista radi na tržištu. Agilna metodologija se najčešće koristi za proizvodnju stvari za koje ne znamo tačno kako će na kraju da izgledaju, već zajedno sa klijentom, kroz mnogobrojne interakcije, razvijamo proizvod dok ne dođemo do konačnog izgleda. Dobar primer agilnog preduzeća kod nas je Endava.
Da li je agilno primenljivo u svim granama ili postoje neke oblasti u kojima je to nemoguće?
U softverskoj industriji to je uslov opstanka na tržištu. Konceptualno gledano, u pitanju je udruživanje ljudi oko proizvoda. Ako postoji nešto što zajedno pravimo, a to može da bude recimo kurikulum u obrazovanju, dijagnoza u zdravstvu ili fen za kosu koji treba da se inovira, agilno je primenljivo. U slučajevima kad je u pitanju proizvod za koji tačno znamo kako će da izgleda, tu se primenjuju lin tehnike koje smanjuju gubitke u procesu rada. Lin i agilno se dobro kombinuju. Evo baš danas sam pročitala tvit Džona Terija, osnivača poznatog agilnog alata Leankit Kanban i Planview alata za upravljanje resursima, koji sa najveće ovogodišnje svetske agilne konferencije u San Dijegu, poručuje: „presrećan sam koliko mi je lako da objasnim kako se lin i agilno lepo i lako kombinuju“.
Zašto bi neko sa standardnog procesa rada prešao na agilnu metodologiju, a nije u softverskoj industriji? Na primer, kompanija koja pravi prozore.
Danas opstanak kompanije na tržištu zavisi presudno od njene sposobnosti da se menja i da inovira proizvod. Dakle, ako je potrebna neka inovacija tih prozora ili mora da osmisli kako će ti prozori da funkcionišu u nekom zahtevnom projektu, mnogo je pametnije da pređe na agilni razvoj. Takođe, brže će izbacivati proizvod na tržište i eliminisaće velike greške. Svaka inovacija košta, a promašaj vodi u bankrot. Ima i mnogo drugih razloga. Ljudi se, recimo, mnogo bolje slažu, nema pritiska koji ih vodi u nerealna očekivanja, a postoji pritisak da podignu realna očekivanja. Zahvaljujući tome gubi se ona poznata toksična atmosfera koja postoji u velikim kompanijama sa tradicionalnom hijerarhijskom strukturom upravljanja.
Agilno podrazumeva grad koji komunicira sa svojim građanima, koji ima otvorene formate komunikacije. Suština agilnog grada je u interakciji ljudi čiji je zajednički interes da grad uspešno funkcioniše
Koliko smo u zaostatku u odnosu na svet?
Napredujemo, mada smo u startu zakasnili. Mogu slobodno reći da je agilna zajednica u Srbiji učmala, mada nekoliko entuzijasta radi na tome da bude živa. Čuveni Agilni manifest se pojavio 2001. godine. Majkrosoft je prešao na agilno 2014. godine. Kod je 2008. godine bilo veoma malo nas koji smo uopšte čuli za agilno, a kad sam se kao filolog prvi put tada pojavila na treningu, jer sam se spremala da koordiniram realizacijom jednog složenog projekta, bila sam „crna ovca“ jer su oko mene bili isključivo programeri. Kasnije sam i sama naučila da programiram.
Naše tržište edukacije je nerazvijeno. Nema načina da u formalnom obrazovanju naučite agilno, iako u praksi postoji velika potreba. Ljudi moraju ili da putuju u inostranstvo, što dodatno poskupljuje ionako skupe treninge, ili da rizikuju da ne dobiju dovoljno kvalitetan trening. U Beogradu već nekoliko godina radi Pazl, firma koja drži treninge sa jednim trenerom. Sad na tržište izlazi još jedna, Modoolar, koja je najavila da će dovoditi najbolje trenere iz sveta. Od kvaliteta trenera zavisi i kvalitet agilne organizacije u preduzeću i zato želim da napravimo kvalitetno tržište agilne obuke da bi svako mogao da dobije ono što mu treba i da stabilno ide agilnim putem ka daljim sertifikatima, bolje plaćenim poslovima ili startapima u kojima će primeniti agilne principe.
Uvek ističete značaj agilne kulture, a na univerzitetu u Barseloni držite predavanja upravo o tome. Šta su principi?
Agilna kultura je iznad svega. I kad se svi procesi i procedure postave kako treba, bez prihvatanja agilne kulture nema agilnog poslovanja. To je sistem vrednosti i principa koji su postavljeni u Agilnom manifestu iz 2001. godine, čiji je autor guru agilnog poslovanja Džef Saterland. Taj sistem kaže da su ljudi, pojedinci i njihove interakcije važniji od procesa i alata. Takođe, proizvod koji radi je važniji od toga koliko je on dobro opisan, koliko ima dokumentacije o njemu. Saradnja među ljudima je mnogo važnija od potpisivanja ugovora, odnosno mnogo je bolje i delotvornije da se dogovorimo kako ćemo smisleno da radimo, nego da definišemo penale ako se ne ispoštuje dogovor. Četvrti princip je da ljudi treba svake sekunde da budu spremni da prihvate zahtev za promenu, umesto da promene odbijaju i pozivaju se na neki unapred zacrtan, kruti plan.
Da li bi Beograd mogao da bude agilan i šta bi to podrazumevalo?
Razmišljanje bi trebalo da ide ovako: za bilo koji proizvod, za svaku gradsku politiku koja postoji, trebalo bi da se okupe timovi ljudi različitih ekspertskih znanja i dogovore se o najboljoj implementaciji, a onda bi trebalo da se odluka testira sa građanima. Agilno podrazumeva grad koji komunicira sa svojim građanima, koji ima otvorene formate komunikacije. Suština agilnog grada je u interakciji ljudi čiji je zajednički interes da grad uspešno funkcioniše.
Šta bi bila poruka nekom ko se dvoumi da li je agilno za njega, da li vredi da u to ulaže novac, vreme, svoje resurse?
Kao i za sve ostalo, ljudi treba da se informišu. Zvao me je nedavno jedan preduzetnik koji nije umeo ni da definiše problem koji ima, niti zna šta je agilno, ali oseća da bi tu negde moglo da leži rešenje njegovih muka. Moje je da ga informišem. Radim na formiranju neprofitne zajednice agilnih ljudi, a ideja je da se na najbolji način informišu šta je agilno, kako agilno može da im pomogne, kome i gde da se obrate, kako sami da nauče, jer nemaju svi sredstva za skupe treninge i mogu da probaju po sistemu uradi sam. Moći će da pročitaju i kod mene na blogovima. Agilno ima vrlo širok spektar primene na raznovrsne oblasti, odličan je kod svih kompleksnih situacija, uključujući porodicu, sport, crkvu, bilo šta. Ako neko hoće da čita baš o skramu i agilnom, moja topla preporuka su sajtovi Agile Aliance i Scrum Aliance.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
