Bez kontrole i jasnih ciljeva

Koje su najveće slabosti u upravljanju javnim preduzećima u Srbiji?

Upravljanje javnim preduzećima svuda u svetu, pa i u Srbiji, otežavaju
problemi koje možemo grupisati u četiri grupe – nejasno definisane
poslovne ciljeve, nedostatak kontrole nad menadžmentom,
netransparentnost poslovanja i na kraju je tu problem sastava nadzornih
odbora. Uspešnost rešavanja ovih problema ujedno je i ključ uspešnog
funkcionisanja javnih preduzeća.

Na šta tačno mislite kada kažete „nejasno definisani poslovni ciljevi“?

Zadatak svakog preduzeća, pa i javnog, jeste da tržištu ponudi
proizvode ili usluge koje mu može prodati. Međutim, javna preduzeća
često imaju i čitav niz dodatnih ciljeva. Tako na primer javno preduzeće
kao deo državnog aparata mora da vodi računa o zaposlenosti ili o
ispravljanju društvenih nepravdi. Ovi „dodatni“ ciljevi otvaraju više
prostora za zloupotrebe i značajno otežavaju nadzor nad radom javnih
preduzeća.

Šta je sa nedostatkom kontrole?

Nedostatak efikasne kontrole nad menadžmetnom proizilazi iz činjenice
da su građani „vlasnici“ javnog preduzeća, te da između građana-vlasnika
i menadžmenta stoji država i sa njom jedan ili više slojeva uprave. Oni
svi vrše funkcije koje u privatnom preduzeću ima vlasnik. Ovo u
privatnim kompanijama nije slučaj i stvara niz problema.

Dok je u privatnom sektoru imenovanje najkvalifikovanijih ljudi pitanje
opstanka, dotle u javnim preduzećima direktnu vlasničku funkciju u ime
građana često vrše slabe institucije, koje često postavljaju nejasne ili
kontradiktorne ciljeve pred javna preduzeća. Pritom, nadzor nad radom
je slab, a nisu retke ni situacije da postoje politička ograničenja koja
onemogućavaju smenu nekompetentnog menažmenta. Sve su ovo problemi koje
privatne firme uglavnom nemaju.

Pomenuli ste i transparentnost rada i nestručnost nadzornih odbora…

Javna preduzeća o svojim rezultatima poslovanja često izveštavaju samo
državni organ koji nadzire njihov rad i koji je često i sam uključen u
njihovo upravljanje. Tako praktično imamo situaciju u kojoj vi
izveštavate samog sebe o rezultatima svog rada. Bez nezavisnog i javnog
nadzora otvaraju se brojne mogućnosti za netransparentno poslovanje, kao
i korupciju.

Za to vreme nadzorna tela u javnim preduzećima često nisu dovoljno
stručno osposobljena da vrše svoju funkciju ili se postavljaju pro forme
i zaobilaze u procesu upravljanja preduzećem. Država proizvodi takvu
situaciju svaki put kad komunicira direktno sa generalnim direktorom ili
izvršnim nivoom uprave u javnom preduzeću, iako je to zadatak nadzornog
odbora.

Takođe, država često sama postavlja generalnog direktora u svim
značajnijim javnim preduzećima. Direktna komunikacija i razmena
informacija o poslovanju između vlasnika (države) i menadžmenta javnih
preduzeća praktično slabi nadzor jer smanjuje transparentnost poslovanja
onemogućava nadzorni organ da vrši svoju veoma bitnu funkciju.

Sasvim drugi problem je što nadzorni odbori javnih preduzeća, po
pravilu, imaju neadekvatan sastav izabran u relativno netransparentnim
procesima imenovanja od strane političkih funkcionera. Razvoju ovakvih
scenarija naročito pomaže činjanica da u većini zemalja u traniziciji,
pa i Srbiji, danas teško naći adekvatne kandidate za nadzorne odbore
čemu doprinose i simbolične naknade za rad u ovim telima.

Kako se ove slabosti mogu ispraviti i kakva je najbolja praksa iz drugih zemalja?

Mi trenutno imamo dva dokumenta koja nam mogu pomoći da definišemo
najbolju praksu. Jedan su Principi principi korporativnog upravljanja za
preduzeća u državnom vlasništvu koje je usvojio OECD, međunarodna
organizacija koja, između ostalog pomaže vladama da izađu na kraj sa
izazovima poslovanja koje donosi moderna ekonomija. Drugi je Kodeks
korporativnog upravljanja Privredne komore Srbije

Sve što je od ovih preporuka OECD moguće primeniti u Srbiji sumirano je
u Kodeksu korporativnog upravljanja Privredne komore Srbije. Privredna
komora Srbije se već neko vreme bavi ovim pitanjima i brojne su
preporuke već kodifikovane.

Šta tačno predlažu ti propisi i kodeksi?

Oni preporučuju državi da uspostavi transparentan sistem određivanja
poslovnih ciljeva za svako javno preduzeće, kao i načine na koji ih
država može artikulisati vlasničkom politikom. Paralelno sa ovim
procesom, predlaže se i temeljna reforma kako sistema upravljanja.

U svemu ovome, primarni cilj je komercijalni. Svi drugi ciljevi koji to
nisu trebalo bi takođe da da budu eksplicitno definisani, sa jasnim,
unapred definisanim smernicama menadžmentu. Ovakva politika bi značajno
suzila prostor za proizvoljno ponašanje kako menadžmenta tako i države.

Kako regulisati te druge funkcije javnih preduzeća?

Pružanje javnih usluga kojima javno preduzeće realizuje državnu
politiku u ime države morali bi biti jasno definisani, te propraćeni
odgovarajućim propisima. Javnost, pritom, mora znati opseg ovakvih
obaveza, njihov uticaj na performanse i resurse javnog preduzeća i biti
obaveštena o troškovima koje njihovo ispunjenje nameće. Na posletku,
dobro je znati i kako država kao nalogodavac planira da nadoknadi ovakve
troškove.

Gde je tu odgovornost države?

Kad je reč o vlasničkoj funkciji države, korisno je jasno definisati i
koji je deo državne administracije odgovoran za rad svakog pojedinačnog
javnog preduzeća.  Država kao i svaki vlasnik ima određenu odgovornost
prema javnim preduzećima. Tu spadaju tehnička pitanja poput učešća u
procesu donošenja odluka o sudbini preduzeća, potom transparentno
osnivanje i imenovanje nadzornog odbora.

Tu su i regulatorne obaveze poput kreiranje odgovarajućeg sistema
izveštavanja koji omogućava kvalitetan javni nadzor preduzeća i
ocenjivanje rezultata rada. Potom tu je i obavezna saradnja sa eksternim
revizorom i državnim revizorskim institucijama, a na kraju tu su i
finansijske obaveze kao što je upravljanje sistemom naknada kako bi se
će privukao najkvalitetniji i profesionalan kadar.

Kako do veće transparentnostiu radu preduzeća?

Korisno je recimo razviti sistem godišnjeg izveštavanja javnosti o
poslovanju čitavog javnog sektora. Treba reći da to danas u svetu radi
mali broj zemalja. Ovakvo, agregatno, izveštavanje pruža jasnu sliku o
poslovanju javnog sektora. Pomoć može stići i kroz kvalitetnu internu
reviziju ili angažovanje nezavisnog eksternog revizora. Svetska praksa
pokazuje da je nezavisna godišnja eksterna revizija, sprovedena u skladu
sa međunarodnim standardima, značajno efikasnija solucija.

A kako osigurati nezavisnost eksterne revizije?

Postaviti javnim preduzećima iste zahteve koji se postavljaju pred
privatna preduzeća. Ovo bi unapredilo kvalitet finansijskog izveštavanja
i javnost obezbedilo jasan uvid u realnu sliku stanja kompanije.
Preporuka je da se primene isti standardi objavljivanja koji se
primenjuju na akcionarska društva, jer su i javna preduzeća, kao i javna
akcionarska društva, u vlasništvu najšire javnosti.

Konačno, ostaje pitanje kako se može najefikasnije unaprediti funkcionisanje nadzornih odbora u javnim preduzećima?

Najpre omogućiti nadzornim odborima javnih preduzeća odgovarajuće
nadležnosti i uslove da objektivno donose strateške odluke u oblasti
poslovanja, kao i da nadziru menadžment. Potom jasno definisati obavezu
članova nadzornog odbora da postupaju jedinu u interesu samog preduzeća.
Zatim omogućiti nadzornom odboru da u određenoj meri sam definiše
strategiju poslovanja preduzeća, pored one opšte koju država ima.

Imenovanje i smena generalnog direktora takođe bi trebalo da bude
nadležnost nadzornog odbora. Proces imenovanja članova mora biti
transparentan, a kriterijumi za imenovanje unapred jasno definisani.

Poželjno je i relevantno iskustvo iz privatnog sektora za članove
odbora, ali i uložiti poseban napor da se obezbedi stručno
osposobljavanje članova nadzorniih odbora. Na kraju uvođenje godišnje
evaluacije dodatno bi pojačalo fokus odbora na rezultate poslovanja
preduzeća.

Postojale su ideje o obuci članova uprava JP. Šta je to podrazumevalo i na kakav odziv su naišle?

U više navrata i u različitim svojstvima i kao nezavisna ekspertkinja i
kao predstavnica Svetske banke, a i sa različitim partnerima  –
Svetskom bankom, Fakultetom za Ekonomiju, Finansije i Administraciju
(FEFA), Privrednom komorom Srbije – prilazili smo državi sa idejom da
organizuje obaveznu obuku za članove uprave javnih preduzeća.
Učestvovala sam i u izradi predloga takvog programa za prošlu vladu.
Sačinjen je nacrt pravnog akta kojim se obuka čini obaveznom i
pripremljene su neophodne izmene Zakona o javnim preduzećima. Imamo
realnih osnova da se nadamo da će i nova Vlada nastaviti sa reformama u
ovoj oblasti.

Tekst možete pročitati i na websajtu javnapreduzeca.rs

Ovaj projekat „Javna preduzeća – milionski gubici u medijskoj tišini“ finansira Evropska unija kroz program „Jačanje slobode medija u Srbiji“ kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji, a realizuje EPTISA Servicios de Ingenieria.

Ovaj tekst je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadršaj ovog
dokumenta je isključivo odgovornost Business Info Group, izdavača „Nove
ekonomije“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske
unije.