Cilj je stabilno snabdevanje gorivom
MOL grupa prisutna je u Srbiji pune dve decenije. Za to vreme, kompanija se razvila u jednog od vodećih učesnika u trgovini naftnim derivatima, ali se kao i svi ostali, u poslednjih nekoliko godina suočava s...
Nedostatak investicija jedan je od ključnih problema za nedovoljan rast u Srbiji. Da bi Srbija imala rast od 5% godišnje u srednjem roku, procenjuje se da bi ukupne investicije trebalo da budu između 22 i 25% BDP. Trenutno su one na novou 14-16%, a u prethodnim godinama su bile još i manje. Sa takvim nivoom investicija, maksimalni potencijal rasta je 2-3% i to u kratkom roku
Početkom sledeće godine Srbija završava svoj peti aranžman sa MMF od 2001. godine. Ovaj aranžman, započet februara 2015. godine, po svemu sudeći biće uspešan. Dodatno, ekonomska situacija u svetu se poboljšava, kriza je, čini se, gotova, a Srbija ima objektivne pretpostavke za ekonomski napredak. Međutim, pojedini ekonomisti su skeptični da li je Srbija na održivoj putanji rasta i da li nam je možda neophodan novi aranžman sa MMF. U analizi koja sledi, probaćemo da damo pregled ekonomske situacije u kojoj se Srbija trenutno nalazi, da bismo, analizirajući pozitivne i negativne strane aranžmana sa MMF, došli do objektivnog odgovora na to pitanje.
Rezultati prethodnog aranžmana sa MMF
Odbor izvršnih direktora Međunarodnog monetarnog fonda, na sastanku održanom 23. februara 2015. godine, odobrio je Republici Srbiji stendbaj aranžman u iznosu od oko 1.168,5 miliona evra (200% kvote Republike Srbije u MMF), u trajanju od 36 meseci, kao podršku dogovorenom ekonomskom programu. Aranžman je zaključen iz predostrožnosti, što znači da Srbija nije nameravala da koristi sredstva, ali je ostavljena mogućnost da sredstva budu iskorišćena u slučaju platnobilansnih potreba zemlje. Kako je platni bilans bio stabilan, u prethodnom periodu nije bilo potrebe da se sredstva koriste.
Glavni ciljevi dogovorenog ekonomskog programa odnosili su se na jačanje javnih finansija, sprovođenje plana strukturnih reformi i povećanje stabilnosti finansijskog sektora. Ostvarivanje ovih ciljeva trebalo je da omogući rešavanje makroekonomskih neravnoteža, pre svega uspostavljanjem održivog nivoa javnog duga, odnosno njegovim smanjenjem počev od 2017. godine. Takođe, bilo je potrebno jačanje finansijskog sektora i njegove uloge u podsticanju privrednog rasta, kao i unapređenje konkurentnosti privrede. Na taj način stvorila bi se osnova za održivi privredni rast.
Kako bi se postigli ciljevi programa koji je podržan ovim aranžmanom, sprovedene su mere fiskalne konsolidacije, započete krajem 2014. godine. One su se odnosile na štednju u javnom sektoru i ograničenje državne pomoći državnim preduzećima. Na strani monetarne politike, predviđeno je bilo da se nastavi sa režimom inflacionog targetiranja, a da ublažavanje istog zavisi od rezultata fiskalne konsolidacije. Jedan od ciljeva je bilo i rešavanje pitanja problematičnih kredita. Rast NPL je delimično zaustavljen, a konsolidacija bankarskog sektora još traje.
Treći stub programa odnosio se na sprovođenje strukturnih reformi. To je neophodno radi obezbeđenja uslova za privredni rast. Ove reforme odnose se pre svega na rešavanje pitanja državnih preduzeća u smislu znatnog smanjenja njihovog broja, unapređenje konkurentnosti privrede i unapređenje poslovnog okruženja koje će omogućiti otvaranje novih radnih mesta. Oko ovog dela nije bilo značajnih pomaka, osim delimičnog rešavanja pitanja Železare (imovina je prodata, ali je kompanija sa nekoliko stotina miliona evra dugovanja ostala i nastavila da pravi gubitke).
Možemo reći da su dva od tri cilja aranžmana postignuta u velikoj meri. Smanjenje plata i penzija, uz rast prihodne strane budžeta, dovelo je do smanjenja deficita sa 6,8% pre aranžmana na oko 1,3% u 2016. godini, sa tendencijom daljeg smanjenja u 2017. godini (u prvih devet meseci ostvaren je suficit). Manji deficit i smanjenje troškova novog zaduživanja, usled pada kamatnih stopa na svetskom tržištu, doprineli su zaustavljanju rasta javnog duga. Ipak, ne možemo reći da je druga mera, smanjenje subvencija i pomoći državnim preduzećima, bila u potpunosti uspešna. Subvencije iz republičkog budžeta veće su nego pre aranžmana, dok su aktivirane garancije (usled neplaćanja indirektnih obaveza od strane javnih preduzeća) dostigle 40 milijardi dinara u 2016. godini (poređenja radi, veće su od kapitalnih izdataka iz budžeta). Dugovi javnih preduzeća se uprkos preuzimanju istih od strane države i dalje gomilaju, pa se postavlja pitanje dokle će to tako biti moguće i šta je granica održivosti.
Srbija u 2018. godini
Srbija ulazi u 2018. godinu sa niskim deficitom budžeta, zaustavljenim rastom javnog duga, rastom BDP od oko 2% i solidnim pretpostavkama za dalji rast. Istovremeno sa rastom, došlo je do smanjenja nezaposlenosti, inflacija je na niskom nivou, industrijska proizvodnja i izvoz rastu. Na prvi pogled reklo bi se da je Srbija na dobrom putu, makar što se tiče ekonomskih performansi. Ipak, postoje i određeni problemi. Jedan od mogućih problema je i završetak aranžmana sa MMF. Zašto? Navešćemo samo nekoliko ključnih razloga.
Nastavak teksta možete pročitati u 45. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
RTB BOR NONSENS!
Gorući problem iz oblasti privrede Srbije svakako je RTB Bor, koji je doveden da je kamen o vratu države, na čijem je čelu gramzivi preleetavčević sa stranke na stranku, a pod okriljem Vlada Srbije neprekidno od 2008. godine do današnjeg dana. Dovodio je u poseti RTB Bor puno ambasadora, predsednike Srbije i vlade, ključne ministre i državne sekretare. Gostio ih, a bogami i svojski, bez premca, ih lagao. Zauzvrat svi su mu bili lojalni, poremećen je normalni red, i upumpavali u RTB Bor pare poreskih obveznika, a gde su zatim završile ni blagi Bog ne zna osim Sosa i vlasti. U tom, najmračnijem periodu za RTB Bor od 1903. godine, izgrađena je nova topionica, kupljena rudarska oprema i sve je bajkovito i hvalospevno krenulo, jedino bakra nema i realnog profita. Nekada je RTB Bor proizvodio godišnje po 160 kt katodnog bakra, a sada je “napredovao” na oko 30 kt, troškovi proizvodnje neopravdano su duplo veće od cene na LME. Profit je prikazivan u zvaničnim dokumentima godinama, da bi Vučić shvatio(?) da ga njegov pulen lagao, vodao kao slepca po kamenje. Konačno je na snazi UPPR RTB Bor, kada su otpisana dugovanja i zapisana na grbači građana od devetsto miliona evra i ostaju dugovanja iznad trista miliona evra, koja takođe biće zapisana na leđa poreskih obveznika. Ne plaća se struja, rudarska renta, naknada izvođačima radova i tako redom. RTB Bor sa visokom nadrinaukom je doveden u ambis propasti. Umesto vlasti da se razračunaju sa upropastiteljem Spaskovskom, oni traže spašenje klečanjem i molbom kineza, a i oni nisu budale, znaju s kim imaju posla. Po svemu sudeći ostaje RTB Bor kao “kamen o vratu”, ne države i Vučiću, već narodu. Istorija RTB Bor se piše na veliko i užurbano!