Vesti iz izdanja

03.05.2023. 00:16

Nova ekonomija

Autor: Stana Cucić

Cena raja

FENOMENI Banjski turizam

Vikimedia

Đavolja varoš je od Lukovske Banje udaljena svega 64 kilometra, koji se putniku subjektivno čine kao duplo veća razdaljina. Za to, zamislite, nije kriv Milutin, već razdrndani put koji čeka obnovu u sklopu izgradnje auto-puta Niš- Priština, a o trošku Opštine. Kakav je, takav je, put nije smetao prošlogodišnjoj najmasovnijoj realizaciji vaučera za letovanje što ih je narodu podelila Vlada (ili Vučić, po brojnijoj interpretaciji)

Tmurno jutro u Beogradu, da ti se smuči život. Umetnički press karavan pod vođstvom Slavice Hinić, pi-arke Bitef teatra, eskapistički kreće put juga, ka Lukovskoj, Prolom i Kuršumlijskoj Banji. Usput se oko puni lepotom nabujalog zelenila tek povremeno obasjanog suncem, dok se glava prazni od svakodnevnih budalaština, koje zovemo obavezama. Tenzija polako opada, ali preporod očekujemo tek od banjskih tretmana.

Silaskom sa auto-puta na razdvajanju za Kruševac, okoliš postaje uzbudljiviji, sve više ustalasan. Takva je i džada, prelazeći u makadam na mestu gde šuma kreće da bude gusta, što ishodi utiskom da se bližimo „kraju sveta“. Taj „kraj“ nas ipak iznenađuje, jer iza jedne od brojnih okuka izvire maleno naselje, koje nadvisuju tri hotelska objekta – „Kopaonik“, „Jelak“ i „Bela jela“. Oni odskaču od okolnog ambijenta, tipičnog za planinsku zabit, premda ni njega ne možemo nazvati siromašnim, već samo estetski drugačijim.

„U selu živi 250 stanovnika, dok je gostiju u udarnim mesecima duplo više“, otkriće jedan od paradoksa Marko Gašić, menadžer AD Planinka.

Sledeći šokantan podatak je da u Banji nema nezaposlenih. Jer, ovo preduzeće pored lukovskih hotelskih kompleksa, sa sve otvorenim i zatvorenim bazenima, ali i termalnim izvorima što ih napajaju, kao i druga dva gorepomenuta zdravstveno- relaks centra, i fabrike Prolom vode, ulaže u profesionalno usavršavanje meštana i automatski ih zapošljava u svojim kapacitetima.

Planinka uhlebljuje i vodiče, čuvare i drugo osoblje lokaliteta Đavolja varoš, kojim takođe uspešno upravlja, te je renoviralo trase, ugradilo osvetljenje, i na druge načine oplemenilo imidž tog spomenika prirode.

Politika firme rezultira i time da jedna mlađana maserka, koja mi veštim prstima izvlači grč iz leđa i krsta, nije otišla za lagodnijim životom u velikim gradovima. A baš je po toj tendenciji kraj poznat, posebno obližnje selo Štava, gde su muški žitelji daleko brojniji od ženskinja sličnih generacija. I tu je kompanija učinila napredak, sastavivši tri porodice na konto solidne egzistencije ukućana.

U Banji radi i vrtić, i škola, što znači da ju je bela kuga zaobišla tim čudom preduzetništva.

I sam princip funkcionisanja Planinke gotovo je neprihvatljiv poimanju liberalnog kapitalizma, budući baziran po principu zadruge. Istina, to se zvanično zove akcionarskim društvom, što ne pokriva suštinu da svi daju svoj maksimum, jer znaju da rade za sebe.

„Kako li su se samo našli“, razmišljam zavidno, znajući da je većina takvih udruga krajnje neefikasna. Možda je problem u tome što nijedan od ovakvih organizama nema tako preciziranu hijerarhiju, niti viziju, niti mozak operacije, kao što je Radovan Raičević za Planinku. Njega, doduše, prati intrigantna reputacija, ali je to mala cena raja koji je stvorio iz totalne ruiniranosti.

Za njim ume da se protegne negodovanje pojedinih Štavljana, o tome kako nije, recimo, sproveo mobilnu telefoniju kroz selo, i nije postavio javne toalete kod crkvice Svetog Mine, gde turisti rado svraćaju. U ime svog nadređenog, naši se domaćini pravdaju da nijedan operater nije mogao da uhvati signal u tom bivšem rudarskom jezgrištu, i da toaleta ima u lokalnom muzejčiću, u davno ugasloj školi (sve iako poseta mora da se najavi).

S druge strane, žitelji Lukovske Banje su po pitanju novih trendova podeljeni. Jedni su se ugradili u opšti prosperitet otvaranjem pansiona i prenoćišta, a drugi od njega ogradili – zapuštanjem vlastitih dvorišta.

Potonje naši domaćini pripisuju tipičnom srpskom inatu, od kog niko nema koristi. Nama, srećom, ne treba signal, kao ni javni klozet, niti gledamo na neuredna dvorišta inadžija – iz otvorenog bazena svog smeštaja. Ono što su započele maserke i lepota okruženja, nastavlja voda od 35 stepeni, te nas – oportuno – ništa drugo ne zanima.

Ta toplota u bazenu nije prirodna, već značajno rashlađena, po meri zdravstvenih i opuštajućih potreba gostiju. Njome se greju i hoteli, maltene do preterivanja. Termalna voda stvara i čudesne mini-stećke oko cevi kroz koje kulja lekovita para, gradeći smanjenu kopiju obližnje Đavolje varoši.

„Neimarski“ potencijal isparenja trebalo bi da upozori korisnike da se dozirano inhaliraju, dok na isto upućuju i banjski medicinski stručnjaci. Ali, narod ko narod, i u ovom je sklon neumerenosti. Ni mi novinari nismo oprezniji, kao pušteni sa lanca svakodnevnog ograničavanja užitaka.

Trgnemo se tek na triger poput podsećanja, vezanog za Kraljevsko kupatilo u Gornjoj Banji, da je kralj Milutin, čiji je nekad ovo bio posed, za petu ženu uzeo vizantijsku princezu Simonidu Paleolog, kad joj je bilo samo pet godina. I ne prihvatamo objašnjenje da su takvi dilovi bili uobičajena diplomatija srednjeg veka, koja je u ovom slučaju izrodila trajni mir u regionu.

Sumnjamo i u opasku da su supružnici legli u istu „kadu“ (takođe u banjskoj ponudi), tek kad je Simonida navršila 15, smatrajući tvrdnju tendencioznom da se kralj oslobodi etikete nastranog.

Ukratko – Milutin nam sve više ide na živce, pa smatramo višom pravdom to što sa Simonidom nije imao dece, sve iako je muževljeve grehe ona okajavala nakon njegove smrti, kao monahinja. Sa njom se solidarišemo, posebno kad saznamo da je od njenog neutešnog plača nastao izvor Devojačke suze, ako je verovati legendi.

Milutina prećutno i mimo logike optužujemo i za činjenicu da je njegova Gračanica daleko slavnija od svog preteče istog izgleda, ali daleko manje – zadužbine oca mu Stefana, manastira Svetog Nikole kod Kuršumlije. Znao se taj moćnik nametnuti, zaključujemo, sa pogrešnog, današnjeg aspekta, kad su borbe za „presto“ daleko „demokratskije“.

Zašto Milutinu u duhu političke korektnosti ne bismo prebacili i to što je iz stare Germanije dovlačio Sase, najobučenije, ali i najsitnije rudare onog doba? Samo su oni mogli da se provuku kroz malene otvore prirodnih okana na nalazištima gvožđa, bakra, olova, pa i zlata. Dokaz da Sasi nisu samo rmbačili, već i socijalno opštili, jeste fakat da se baš u Štavi, ako se uopšte rode, neretko rađaju riđa deca, nalik svojim pra-pra-praočevima.

Nestandardni ljubavni mitovi utkani su i u gen Đavolje varoši, neopravdano bez titule novog svetskog čuda na onlajn takmičenju 2009. Za 202 vitke zemljane kule, prečnika od pola do tri metra, a visoke do 15, sa kapom na vrhu, veruje se da su nekad davno bili svatovi. Problem je to što su mladenci bili brat i sestra, pa je Bog preko đavola sprečio incestni brak, okamenivši sve svečare.

Po drugoj legendi, zvanice mlade i mladoženje ozbiljno su se zavadile, zbog čega ih je stigla pomenuta sudbina, što nam deluje mentalitetski verodostojnije od prethodnog.

Naučna priča ipak je još zanimljivija: ta kamena kapa štiti zemljani ostatak od erozije što ju je pospešila seča šume u prošlosti. Ta kapa se posle oko 1.000 godina umori od čuvarske funkcije i otkotrlja, da bi se stari stećak polako rasuo, a pod njegovom kapom polako počela stvarati nova formacija. Primer je jedan usamljeni stećak na nedalekoj žućkastoj strmini, čije će komšije dočekati neki novi naraštaji.

Ako se setimo onih mineralnih konglomerata oko cevi za inhalaciju, s njima stvari stoje obrnuto. Prvo se stvori telo, za svega par godina, a kad se otvor od naslaga zatvori, onda mu nadležni za lepotu parka Gornje Banje na vrh stave kamen. Domišljato i ljupko, mora se (još jednom) priznati.

Isti epiteti mogu da se primene i na Crkvu Svete Petke, nešto niže od vidikovca sa kog se posmatraju okamenjeni svatovi. Zašto domišljato? Zato što se neko setio da vezivanjem tračica platna oko suvih (povelikih) grana, u samoj crkvi i spolja, poruči šta mu treba od Višnjega. Sada su dva takva primerka sasvim bandažirana, dok svaki čvorčić prati i neki sitni prilog u novcima. A zašto ljupko? Jer je to egzemplar spoja hrišćanstva i paganskih običaja, kako vera i treba da opstajava.

Istovetni metod važi i za raznobojne kamenčiće, svedočanstva davnašnje vulkanske aktivnosti područja, a navodno rasute ostatke kapa stećaka. Ako prenoće u crkvi, oni bivaju osveštani, pa se ili tu uzimaju, ili (ako su istekle zalihe) kupuju u suvenirnicama u podnožju. Iako rezervisana prema takvom miksu verovanja, i sama molitveno vezujem deo papirnate maramice oko grane.

I praznoverno pazarim čak tri magneta sa „srećnim kamenom“, kako se u tržišnom epilogu nazivaju delići kapa okamenjenih svatova.

Đavolja varoš je od Lukovske Banje udaljena svega 64 kilometra, koji se putniku subjektivno čine kao duplo veća razdaljina. Za to, zamislite, nije kriv Milutin, već razdrndani put koji čeka obnovu u sklopu izgradnje auto-puta Niš- Priština, a o trošku Opštine. Kakav je, takav je, put nije smetao prošlogodišnjoj najmasovnijoj realizaciji vaučera za letovanje što ih je narodu podelila Vlada (ili Vučić, po brojnijoj interpretaciji).

Taj navod me opet šalta u mrzovoljnu osobu, pa se mislim kakvi su to bili penzioneri, kao najčešći korisnici vaučera, kad im se isplatilo da sa 15.000 dinara zakrpe izdatak od sedam-osam hiljada dinara po danu boravka, baš u „Beloj jeli“. Zar su tako silno želeli da iskuse hidrokineziterapiju (grupne vežbe u bazenu sa lekovitom termomineralnom vodom), usluge teretene, welness centra, sportskih terena i drugih banjskih sadržaja? Zašto da ne, ako im je to bila jedinstvena prilika, kao i nama, ubogim novinarima?

Da je naš kratki odmor duže trajao, pored tela zalečila bih i dušu, oskrnavljenu konstantnim „hejtom“, kao profesionalnom deformacijom. Uživala bih do kraja u svim ponuđenim preimućstvima. Ovako, sa okoštalom ogradom, ne mogu da primim nijedan više utisak, pa mi Prolom i Kuršumlijska Banja služe kao priprema za povratak u turobnu realnost. Obeleženu novim mučenjima, i sve
tamnijom uspomenom na raj u koji sam privremeno kročila.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.