Vesti iz izdanja

01.07.2024. 04:46

Štampano izdanje

Autor: Aleksandra Nenadović

CENTRALIZACIJA SVEGA, PA I JAVNOG DUGA  

JAVNE FINANSIJE Beograd čvrsto drži uzde, na lokalu se skoro ni ne zajme

kovanice

Već je poznato da sve što se dešava u zemlji dolazi isključivo iz centralne države, a koliko su lokalne samouprave nesamostalne u odlučivanju govori i podatak da je udeo njihovog zaduživanja poslednih godina pao više od četiri puta i sada je na nivou od oko 0,5 odsto BDP-a. I dok političari poručuju da je javni dug Srbije pod kontrolom, ekonomisti kažu da je udeo javnog duga koji je, prema zvaničnim podacima na nivou od 48 odsto BDP-a, zapravo mnogo veći, jer je dinar precenjen.

Činjenica koja možda najviše govori o samoj Srbiji i funkcionisanju zemlje, mentalitetu i preduzimljivosti je da se lokalne vlasti skoro pa i ne zadužuju više, jer centrala je ta koji nosi skoro u potpunosti javni dug zemlje. Nekada davno smo imali bajke o decentralizaciji zemlje, ali činjenica je da sada sa lokalnih nivoa vlasti nema preduzetničkog duha, ideja ili pokušaja da političari unaprede svoje zajednice kroz ove vrste finansijskih instrumenta, dok Beograd sija punim sjajem u tom segmentu.

Specijalni savetnik Fiskalnog saveta Slobodan Minić kaže da poslednjih desetak godina imamo veliku centralizaciju svega.

„Manje-više sve što se dešava dolazi iz centralne države i veliko je pitanje koliku autonomiju sada imaju lokalne samouprave da samostalno pokreću projekte, da traže sredstva, da se zadužuju. Sklon sam da verujem da skoro sve lokalne samouprave imaju istu vlast i verujem da je ta centralizacija u odlučivanju u svemu razlog zašto nema tih autonomnih inicijativa kod lokalnih samouprava. Manjak je mogućnosti, a moguće i želje da idu samostalno bez odobrenja centralne vlasti koja je krenula čak i u te regionalne projekte, kao što je Čista Srbija u kojem učestvuje oko 70 lokalnih samouprava, gde se opet sve dešava sa vrha, a lokal u određenoj meri učestvuje“, kaže Minić.

Lazar Ivanović, ekonomista iz CEVES-a, kaže da je jedna od retkih stvari oko kojih se vodi računa fiskalna politika, odnosno javne finansije, jer koliko god da imamo troškove koji su neopravdani, ipak država drži to negde pod kontrolom i trend se godinama drži na tom nivou.

„Što se tiče zaduživanja lokalnih vlasti, to je jako mali deo i na nivou je od oko 0,5 odsto BDP-a, a ukupan javni dug je 48 odsto BDP-a. Nije dobro da je njihov dug toliko mali jer nam to govori da je država jako centralizovana i da, bez amina Beograda, oni ne mogu ništa ni da urade. Taj trend se i pogoršava jer je poslednih godina taj udeo duga lokalnih vlasti u ukupnom dugu pao više od četiri puta. On je krajem 2013. godine bio oko 2,1 osto, a sada je 0,5 odsto. Znači da je ta centralizacija sve izraženija“, kaže Ivanović.

„ZA NJIH NITI KO ZNA, NITI KO MNOGO MARI“

Javni dug i budžet jesu pod kontrolom, ali može se reći i da kontrolu u svojim rukama čvrsto drži Beograd, a da se lokal zadužuje uglavnom kod Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i drugih komercijalnih banaka kao što su Banca Intesa, NLB Komercijalna banka, i to većinom u evrima. Ovaj dug je skoro u potpunosti u stranoj valuti, 96 odsto zaduženja lokala je upravo u evrima. Dodatno, učešće zaduženja glavnog grada u javnom dugu lokalnih vlasti je 64,7 odsto, prema Upravi za javni dug.

„Činjenica je takva desetinama godina. Nikada se naše lokalne vlasti nisu mnogo zaduživale, pre svega zato što nisu mogle zbog centralne vlasti. Centralna vlast može da nam čini šta hoće, ako zatreba da izvuče od stanovništva i privrede vrlo veliki iznos, što je pokazao onaj slučaj 2014. Godine, kada su penzije sasečene. To je tako za lokalne vlasti i tako će i ostati, nemaju one kapacitet za zaduživanje, nemaju taj kredibilitet na međunarodnom tržištu. Za njih niti ko zna, niti ko mnogo mari“, kaže ekonomista Ljubomir Madžar.

TERET JAVNIH PREDUZEĆA

Država garantuje, prema izveštaju iz aprila Uprave za javni dug, za kredite javnih preduzeća u visini od 1,8 milijardi evra. Takođe, ekonomisti i sve relevantne finansijske institucije navode da je javni dug na bezbednoj granici po Mastrihtu koji dozvoljava do oko 60 odsto BDP-a javnog duga, fiskalni deficit oko 2-3 odsto BDP-a i za sada se Srbija kreće u ovim okvirima.

„Konkretno, kada je reč o garancijama za javna preduzeća, one čine oko pet odsto ukupnog duga, što je svakako povoljnije od trenda koji smo imali pre nekih desetak godina kada je on činio 14 odsto ukupnog duga“, kaže Ivanović.

On dodaje da svakako ne treba da se smetne sa uma da u Srbiji postoji višedecenijski problem sa upravljanjem javnim preduzećima, i to naročito u energetskom sektoru.

„To se najbolje ilustruje činjenicom da mi usred energetske krize dolazimo u situaciju da zbog havarija, nedovoljnog investiranja i ostalih problema, moramo da uvozimo struju i gas, u trenutku kada su te cene bile na istorijskom maksimumu. Trošak te epizode sa Elektroprivredom Srbije (EPS) je koštao oko pet odsto BDP-a, a plan Ministarstva rudarstva i energetike je da u narednih desetak godina investira 15 milijardi evra u energetski sektor, što je negde oko 20 odsto BDP-a. To znači da smo faktički prosuli sedminu od potrebnih investicija krajnje nepotrebno“, kaže on.

IZBOR PROJEKATA UPITAN

Generalno, ekonomisti najviše zameraju, kada je zaduživanje Srbije u pitanju, to što su projekti netrasparentni i što kasne, ali i zbog odsustva segmenata društva i privrede za koje nema zaduživanja, a koja su nam potrebna da bi se ekonomija razvijala.

Ono što bi CEVES stavio u fokus je da Srbija iz sopstvenih sredstava ne finansira dovoljno programe podrške privredi, kao i socijalnu politiku koja je sve „tanja“. Osnovni problem je što su za administriranje tih programa potrebni određeni institucionalni kapaciteti, a oni su u Srbiji slabi i sa godinama se pogoršavaju.

„Mi imamo tri problema. Prvo, nemamo širu viziju kako treba da izgleda naša privreda, država … Drugo, ne znamo na šta pare idu. Treće, i ono za šta saznamo i projekat se završi, nemamo evaluaciju isplativosti“, kaže Ivanović i dodaje da je izbor projekata, bez obzira na to da li se zaduživalo ili su u pitanju sopstvena sredstva, upitan, kao i krajnja cena.

„Kada imate veliki broj projekata, kada je njihovu izgradnju teško objasniti nekim racionalnim ekonomskim argumentima – nacionalni stadion, EXPO koji podrazumeva razne potprojekte, recimo vidikovac na Ovčarsko-kablarskoj klisuri, različite građevinske intervencije u Beogradu… Čak imamo i neke projekte koji su poželjni, poput Bio4 kampusa i železničke infrastrukture, ali su toliko predimenzionirani i toliko skupi, netransparentni, da se onda postavlja pitanje i njihove isplativosti“, objašnjava Ivanović.

Ekonomista Madžar upozorava i na upitnost projekata za koje se država zadužuje, pitanje njihove isplativosti, te da se taj novac ne troši na onaj način kako bi to ekonomisti preporučili i želeli.

„Imate taj EXPO 2027, a niko ne zna kakve će to rezultate dati. Graditi te velelepne stadione i prateću infrastrukturu sigurno nije dobro za naše društvo i podseća malo na one nemačke javne investicije iz Hitlerovih vremena kada je neverovatno mnogo toga građeno, mnogo toga je bilo monumentalno, a baš se nije na dugi rok pokazalo kao racionalno, sem infrastrukture. A to se finansira iz stranih kredita, pa prolazi kroz mnogo ruku, ovdašnjih domaćih, i korupcija uzima veliki deo tih priliva, o čemu su istraživački novinari već dosta pisali“, kaže Madžar.

KAŠNJENJA I PENALI

I kada se zaduži, država ima lošu naviku da sebi dozvoljava da plaća penale zbog kašnjenja u realizaciji, odnosno plaćaju ih građani. Objašnjenje za to zašto neki projekti kasne uglavnom nije ni ponuđeno. Umesto toga, često građani namesto projekata u infrastrukturi samo dobiju ponovna obećanja za isti projekat, i to obično oko izbora.

Prema računici Fiskalnog saveta, Srbija plaća godišnje penale od oko 10 miliona evra na odobrena a nepovučena sredstva međunarodnim kreditorima, od čega se dobar deo odnosi upravo na kreditne aranžmane u vezi sa infrastrukturnim projektima.

„Realizacija jednog broja infrastrukturnih projekata ne počinje u planirano vreme, što uz sporost u ostalim fazama projektnog ciklusa nameće poreskim obveznicima neproduktivne troškove. Kašnjenje košta ne samo implicitno – kroz izostanak kvalitetne usluge u skladu sa potrebama (izgradi se manje kilometara puteva i pruga, manje vrtića, bolnica, kanalizacionih cevi i dr.), već i direktno – jer se na nepovučena sredstva plaćaju penali međunarodnim kreditorima“, navodi se u poslednjem izveštaju Fiskalnog saveta.

DINARIZACIJA SAMO ZA GRAĐANE, ALI NE I ZA DRŽAVU

Dinarizacija, što se tiče javnog duga, očigledno nije u srcu ekonomske politike nadležnih, koji vruć krompir u obliku širenja popularnosti trenda lokalne valute pokušavaju da serviraju građanima.

Madžar objašnjava da je Srbija uglavnom zadužena u evrima, odnosno u  stranim valutama, i udeo u dinarima je ponovo počeo da se smanjuje, pa se postavlja pitanje zašto onda vlasti u Beogradu promovišu dinarizaciju, kada je jasno da se i država zadužuje u stranim valutama, jer su kamate visoke na zaduživanje u dinarima.

„Naš javni dug je sav u stranim valutama i dinarsko zaduživanje ne utiče na bitne tokove javnog duga, jer se država zadužuje u devizama i na stranim finansijskim tržištima. NBS može malo tu da doprinese smanjenju vrednosti dinara, odnosno poskupljenju evra, ali još uvek ostaju aktuelni drugi razlozi – SDI koji je ogroman izvor deviza za našu privredu, a taj izvor ne odražava performanse naše privrede, to dolazi kao dar s neba, uslovno govoreći. Naravno tu su i doznake i zaduživanje“, kaže Madžar.

Prema rečima političara na vlasti, javni dug Srbije je pod kontrolom, fiskalna kasa je stabilna, a zemlja je u ekspanziji i „hrabro rizikuje“, te se troši, zadužuje i ulaže u javne projekte da se „sačuva potetnost privrede“, kako je objasnio Veroljub Arsić iz Srpske napredne stranke (SNS) ranije u junu.

Poslednji izveštaj Uprave za javni dug iz aprila pokazao je da učešće javnog duga u stranoj valuti iznosi 77,5 odsto. Učešće javnog duga u evrima iznosi 56,4 odsto, u dolarima 13,9 odsto, u SDR 6,7 odsto, i u ostalim stranim valutama 0,5 odsto, dok učešće u dinarima iznosi 22,5 odsto.

„Udeo javnog duga je mnogo veći od onoga što je predstavljeno, jer dinar je precenjen. I kada se preračuna taj količnik realnog duga prema BDP-u, bruto BDP se preračunava u evre, pa pošto je dinar precenjen onda se dobija mnogo evra u imeniocu, tako da taj količnik ne odgovara stvarnosti. A dinar je precenjen zbog nekih objektivnih, a delimično i subjektivnih razloga“, kaže Madžar.

On objašnjava da je dinar precenjen jer imamo veliki priliv deviza koje ne ulaze u našu privredu po osnovu učinka i nekakvih proizvodnih performansi.

„Prvo imamo priliv po osnovu stranih direktnih investicija i to je veliki izvor ponude evra i to smanjuje njihovu cenu, to jest precenjuje dinar. Imamo i doznake iz inostranstva, to je takođe jak priliv. Te imamo i zaduživanje, javni dug, koji se neadekvatno računa, on se ne povećava previše ili uopšte prema BDP-u, ali je faktički on daleko veći jer je dinar precenjen, a evro potcenjen“,  objašnjava Madžar računicu.

Prema podacima Narodne banke Srbije, visina doznaka je u poslednjih deset godina u Srbiji na nivou priliva stranih direktnih investicija., a nekih godina i viša od njih.

IZDVAJANJA ZA KAMATE SVE VEĆA

„Kada su u pitanju kamate koje se obračunavaju u evrima, tu nas ne spasava mnogo ta precenjenost dinara. Uglavnom, to su veliki iznosi u odnosu na ostale stavke na rashodnoj strani budžeta i to se sve teže podnosi. Spoljni dug je mnogo opasniji nego što to izgleda na osnovu zvaničnih pokazatelja, jer zvanični pokazatelji ne odražavaju pravu strukturno definisanu ekonomsku situaciju“, smatra Madžar.

Prema podacima Uprave za javni dug, u prvom tromesečju 2024. na kamate je ukupno isplaćeno 61,8 milijardi dinara, što je za 30,5 odsto više nego u istom periodu 2023. Na otplatu kamata za ovu godinu je ove godine opredeljeno 183,6 milijardi dinara iz budžeta Srbije.

Razlozi za taj rast su jednostavni, kako su objasnili u poslednjem izveštaju Fiskalnog saveta. Stopa prinosa na državne obveznice Republike Srbije emitovane u dinarima trenutno je dva do dva i po puta viša od stope za obveznice emitovane u evrima sa istim periodom dospeća. Kamate na zaduživanje u dinarima su mnogo više nego za zaduživanje u evrima.

„Postojao je trend smanjivanja deviznog učešća duga i to je bilo u periodu pre epizode inflacije. Međutim, kada je krenula inflacija pokazalo se da su dinarske stope mnogo više od deviznih, pa je i država onda plasirala evro-obveznice na međunarodnom i domaćem tržištu. Tako da je proces dinarizacije privremeno prekinut dok se kamatne stope ne vrate na neki normalniji nivo“, objašnjava Minić i dodaje da su kamate za EXPO i dinarske državne obveznice bile sedam odsto, a za projekat Dunavske magistrale kamata je bila i preko osam odsto kod poslovnih banaka, a kurs dinara je praktično fiksan.

„Ako možete u evrima da se zadužite za četiri ili pet odsto, a u dinarima sedam, osam ili i devet odsto, onda je to realno jeftinije“, kaže Minić.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.