Čovek koji nije voleo vozove

„Najviše se plašim da nam voz ne uleti u kuću i sve nas pobije”, kaže Frederik Otjeno (35) kojeg smo zatekli ispred njegove udžerice od blata i balege, sa tankim limenim valovitim krovom, ne veće od 14 kvadrata, priljubljene uz istu takvu instalaciju od balege i blata ojačane mrežom pruća. I tako hiljade njih u Kiberi, najvećem afričkom slamu smeštenom u Najrobiju, glavnom gradu Kenije. Po nekim procenama, u sirotinjskoj četvrti živi oko milion ljudi, iz svih plemena i različitih veroispovesti. Kibera na nubijskom znači šuma, džungla. Drveća nigde, zeleniš po pijačnim tezgama, ali o tom potom….

Na kraćoj stranici multifunkcionalne sobe, Frederik Otjeno uglavio je drveni krevet na povišim nogama, na suprotnu stranu smestio dvosed, između postavio drveni sto, desno od vrata na postolju šepuri se starinski televizor sa katodnom cevi. Na improvizovanoj polici posuđe za petočlanu porodicu, posteri Boba Marlija, leoparda, kalendar za 2016, Ustav Kenije… Stanari udžerice su nezaposleni otac, majka, dve devojčice i njihov rođak. „Obećao sam bratu na samrti da ću mu  odgajiti sina, pa brinem o detetu”, priča Frederik. Kad udare poplave voda otiče ispod kreveta, ležaj za mališane smeste na sto, pa se tako nakratko spasu od nesreće. Izluđuje ga voz za Mombasu, kenijsku luku i turistički dragulj na Indijskom okeanu, koji tutnji nekih sto metara iznad glava.Desilo se nekada davno da je grdosija skrenula sa trase, ostavila pustoš, pa se trauma zabetonirala.  

„Život mi je mnogo težak, samo bog me čuva. Čim nešto zaradim, odseliću se na sever zemlje, sigurno će mi tamo biti bolje”, poručuje Otjeno,“slamista” sa dvanaestogodišnjim stažom u Kiberi. 

Šta je to u čoveku što ga tera da srlja, zagazi u blato slama, do neizdrža udiše esenciju nataloženih ostataka svakodnevice miliona ljudi, pitala sam se silazeći niz jednu klizavu padinu. I ti sve krotko trpiš dok utroba ne naredi – dosta, stani, ne mogu više ni mirisa ni tuge da podnesem. Meni je bilo fizički zlo, a Kiberci su izgledali žilavo, otporni na ono što mi je izazivalo unutrašnji lom. Mnoge turističke organizacije uvrstile su Kiberu u svoju ponudu. Belih radoznalaca još nije prifalilo. Postaješ naprasno filozof. Razmišljaš o vremenu, smislu, besmislu. Temu nametne forma tvog statusa. Čovek u slamu. Vreme stoji, a možda protiče. Kao da postoji na tvom putu neka zvezdana kapija. Uđeš, izađeš. Šta se promenilo? Da li se promenilo? Ti si izašao, otišao da izveštavaš, oni su ostali. 

Kibera je osnovana 1918. godine u šumama na periferiji Najrobija  kao nadoknada, isplata za nubijske vojnike koji su verno služili britansku imperiju u Prvom svetskom i svim prethodnim ratovima. 

Ovaj grad u gradu oivičen je prugom i rekom Gong (Ngong) i zauzima oko četiri kvadratna kilometra, u njemu stanuje trećina žitelja Najrobija. Tvrde da je najgušće naseljeno mesto na planeti. Koristim izraz slam jer mi zapravo, bar za sada, ne poznajemo tu kategoriju urbanog dna. Privremene ma(ha)lemi nazivamo nehigijenskim naseljima koje buldožeri sravne sa zemljom čim dostignu kritičnu masu. 

Često se postavlja pitanje vlasništva nad zemljištem. Država na njega polaže pravo, kao i Nubijci i moguli nekretnina. Pre nekoliko godina omanula je akcija demoliranja dela slama i preseljenje sirotinje u novosagrađene ogledne objekte daleko od Kibere. Umešao se i sud –  zabranio nasilno iseljavanje. Pitanje je koliko dugo će odolevati. Zauzimaju atraktivnu poziciju. Urbanizacija je teškom mašinerijom nasrnula na njih. 

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetdevetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“