Čovek koji više ne postoji

Kako izgleda prvi dan posle otkaza i svi naredni kad odjednom više nikoga ne zanimate, od Biroa rada do banke, i mislite da izlaza nema…

Nema pripreme za taj dan. Kao što čovek ne može da se pripremi za veliku nevolju, za elementarnu nepogodu, za odlazak drage osobe, ma koliko da je duga bolest nagoveštavala da je kraj blizu.

Otkaz. Dokument u kome to piše zove se rešenje, crno na belo, da su te se rešili. Gledaš u papir i ne razumeš, pitaš se da li je moguće, ali ništa ne shvataš, nisi u stanju da povežeš da to ima veze sa tobom. Opšte mentalno stanje – zombi.

Sutradan se budiš bez navijenog sata, pre svitanja. Um te munjevito obaveštava da tog dana ne ideš na posao. To je novi dan, drugačiji, mnogo drugačiji jer se prvi put ne raduješ što ne moraš da žuriš da ne zakasniš… Šta sad?

Prošlo je više od godinu dana. Uradila sam sve da zaboravim kako su izgledali poslednji meseci državnog posla: premeštanje i rad na ozbiljnim procedurama o kojima ništa ne znam; neodgovorno i bahato ponašanje šefa institucije koga više niko u državi nije kontrolisao; svakodnevni osećaj da idem na osmočasovno izdržavanje zatvorske kazne; susret sa nemoćnim inspektorima rada koji se žale na vlastiti težak položaj i maltretiranje od nadređenih. I konačno, dan posle rešenja o otkazu u kome jedino što uspevam da razumem jeste da ja nemam nikakvo rešenje, za sebe, za svoj život. Od čega ću da živim, da kupim hranu, da platim stan?  Gde ću da nađem posao kada ga već dugo nema za stotine hiljada drugih?  Kakva blagodet bi bila penzija!  A nemam ni godine ni staž. Jedino žena koja je dobila otkaz može da bude nesrećna  što nije starija, samo da bi bila penzionerka sa sigurnim primanjem. Uopšte više nije bitno koliko je to para. Važno je da se preživi, kako god! 

Posle tridesetak godina svakodnevice čiji je najveći deo činio posao, stigao je dan u kome je izgledalo kao da ništa pre toga nije postojalo. I da ispred, takođe, nema ništa. Ima ambis, doduše, koji potpuno  ispunjava  prazninu tog dana. 

Nastavak teksta možete pročitati u 32. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“