DA LI JE BIOGORIVO IZVOZNA ŠANSA ZA SRBIJU?

Dok kompanije pokušavaju da se prilagode eskalirajućem globalnom trgovinskom ratu, nesuglasice između EU i Kine proširile su se na novu oblast – biogoriva. U julu je EU objavila da namerava da uvede antidampinške tarife na uvoz kineskog biogoriva, nakon istrage koja je pokazala da su se ista dosledno prodavala na evropskom tržištu po neopravdano niskim cenama.

Dodatno, zvanični Brisel tvrdi da je dokazao da su proizvodi uvezeni iz Kine lažno označavani kao biogoriva, odnosno da su sadržali zabranjene sirovine (kao što je palmino ulje).

U trci za postizanje klimatske neutralnosti do 2050. godine, biogoriva predstavljaju nezaobilaznu komponentu dekarbonizacije evropskog transportnog sektora – koji je izvanredno teško učiniti „zelenijim“. I dok je potrošnja biogoriva naglo rasla poslednjih godina, evropska proizvodnja nije uspela da održi korak sa potražnjom – otuda i oslanjanje na uvoz.

Da li Srbija kao država sa nedovoljno neiskorišćenim poljoprivrednim površinama može da profitira od ove situacije?

POTROŠNJA U EU NADMAŠUJE PROIZVODNJU

EU je postavila zajednički cilj da udeo obnovljive energije koja se koristi u transportu do 2030. godine bude 29 odsto. Na osnovu poslednjih zvaničnih podataka Evrostata, udeo obnovljivih izvora koji se koriste u transportu je dostigao tek 9,6 odsto u 2022. godini, što je neznatno povećanje sa 9,1 odsto zabeleženih godinu dana ranije. Međutim, prema procenama koje je objavio ePURE, evropska grupacija koja okuplja proizvođače etanola, stvarni broj za 2022. godinu je samo sedam odsto.

To znači da EU mora barem da utrostruči svoje kapacitete do kraja decenije, ako želi da dostigne (samo)proklamovani cilj. Iako je delimična elektrifikacija voznog parka napravila važne korake u poslednjoj deceniji, glavni doprinos obnovljivoj energiji u transportu jedino mogu da pruže biogoriva.

Konkretno, biogoriva zbirno čine 88,4 odsto obnovljivih izvora energije u saobraćaju, pri čemu ona koja nastaju iz useva predstavljaju veći deo tog miksa. S druge strane, udeo struje iz obnovljivih izvora u „dekarbonizovanom“ saobraćaju je samo desetak odsto, od čega se četiri petine koristi u železničkom transportu.

Ako sve obnovljive izvore energije koja se troši u transportu razvrstamo po pojedinačnim gorivima, zaključujemo da biodizel čini skoro tri četvrtine ukupne obnovljive energije, bioetanol je na drugom mestu sa udelom od skoro 15 odsto, dok struja iz OIE čini pomenutih 10 odsto, a biogas svega 1,8 odsto potrošnje. Upravo zato će biogoriva i nastaviti da budu ubedljivo najvažniji pokretači dekarbonizacije transportnog sektora u Evropskoj uniji, odnosno verovatno jedini način za dostizanje cilja do 2030. godine.

Proizvodnja biogoriva u EU 2020. godine dostizala je 20,6 milijardi litara godišnje, od čega je oko 15,6 milijardi litara otpadalo na biodizel, a preostalih pet milijardi litara na bioetanol. Procene za 2022. godinu pokazuju da je proizvedeno 21,7 milijardi litara biogoriva, od kojih je 16,2 milijarde litara bilo biodizela, a 5,5 milijardi litara bioetanola. Drugim rečima, skromno povećanje od 3,8 i 10 odsto, respektivno.

S druge strane, potrošnja biogoriva raste duplo brže, posebno nakon 2020. godine. Sa 22,2 milijarde litara u 2020. godini (17,1 milijarda litara biodizela i 5,1 milijarda litara bioetanola), na 24,6 milijardi litara u 2022. godini, i to 18,3 milijarde litara biodizela i 6,3 milijarde litara bioetanola (skok biodizela od sedam odsto i bioetanola za 23,5 odsto).

Iako su napredna biogoriva održivija od tradicionalnih biogoriva (tj. onih na bazi useva), viši troškovi kao i niska tehnološka i komercijalna zrelost ove tehnologije ograničavaju potencijal snabdevanja. U stvari, napredna biogoriva čine samo manje od jednog procenta potrošnje u drumskom i železničkom saobraćaju unutar EU.

Potrošnja biogoriva će i u dogledno vreme nastaviti da nadmašuje proizvodnju u Uniji, a ovaj jaz će se povećavati. Manjak se, naravno, nadoknađuje iz uvoza.

POTENCIJAL SRBIJE NEISKORIŠĆEN

Fosilna goriva će nastaviti da dominiraju energetskim miksom Srbije, jer svega 16 odsto utrošene energije u Srbiji dolazi iz obnovljivih izvora. Hidrocentrale su ubedljivo najvažniji izvor struje iz OIE, sa skoro 80 odsto, pri čemu bioenergija čini samo jedan odsto „zelenog“ miksa, manje i od energije dobijene iz vetra ili sunca.

U pogledu proizvodnje, prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2021. godini najveći doprinos izvorima obnovljive energije u Srbiji imala je kategorija „drvna goriva“, sa više od 60 odsto udela. Biogas je činio samo 1,85 odsto.

Ako se ovome doda da se najveći deo domaće bioenergije troši u stambenom sektoru (oko 87 odsto), slika postaje jasna – većina bioenergije u Srbiji dolazi u obliku drveta, drvnog peleta i briketa, koje stanovništvo uglavnom koristi za grejanje.

Istovremeno, domaći sektor biogoriva je relativno nerazvijen. Na osnovu poslednjih celovitih podataka RZS-a iz 2022. godine, vidimo da Srbija uopšte ne proizvodi biodizel, ali da čisti biodizel uvozi, naknadno meša sa običnim dizelom – koji onda ponovo uglavnom izvozi.

Domaća potrošnja ovog goriva je sićušna. Konkretno, mešanog biodizela u Srbiji se troši ekvivalentno 1,3 odsto drvnih goriva, a domaća proizvodnja biogasa odgovara proizvodnji drvnih goriva u procentu od 3,2 odsto.

Proizvodnja biodizela u Srbiji je počela sada već davne 2007. godine, ali je 2013. godine naglo prestala – zbog uvođenja akciza na promet biodizela. Zbog ovog nameta je biodizel počeo da košta skoro kao gorivo na bazi nafte i tako postao nekonkurentan u odnosu na evrodizel. Akcize su uvedene jer se biodizel nelegalno mešao i u ukupnom proizvodu bio jeftiniji od evrodizela, pa je država „izgubila računicu“.

Na sličan način, Srbija uopšte ne proizvodi bioetanol kao energent, a relativno mala količina koja se troši na domaćem tržištu rezervisana je za medicinske i farmaceutske svrhe – ili za proizvodnju alkoholnih pića.

Ipak, Srbija ima veliki potencijal kada je u pitanju proizvodnja biogoriva. Najnovije istraživanje objavljeno u Contemporary Agriculture, srpskom časopisu za poljoprivredne nauke, ukazuje da je na raspolaganju oko 353.000 hektara zemlje, sa koje bi moglo da se proizvede 324.000 tona biodizela godišnje, bez ugrožavanja domaćeg snabdevanja hranom.

Najnovije istraživanje, koje je objavio tim naučnika sa Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, sugeriše da je centralna Srbija idealna za gajenje energetskih useva, jer u ovom regionu postoji velika količina degradiranog zemljišta, pogodnog za proizvodnju neophodnih sirovina (kao što su uljarice). Pošto je u Šumadiji pod uljaricama samo oko dva odsto ukupnih obradivih površina, potencijali za širenje proizvodnje su ovde veći nego u Vojvodini, koja je već visoko kultivisana.

Ovde valja spomenuti i potpuno neiskorišćeni potencijal za upotrebu biorazgradivog otpada kao izvora biomase. Umesto da odlaže komunalni otpad na deponije, kao što je nezvanična politika upravljanja otpadom, Srbija bi trebalo da razvije efikasan sistem upravljanja biootpadom i da ga koristi kao izvor energije za značajno unapređenje proizvodnje biogoriva.

Pošto EU mora da utrostruči količinu obnovljivih izvora energije koja se koristi u transportu, i pošto proizvodnja biogoriva ne može da prati potrošnju, Srbija bi mogla da postane pouzdan trgovinski partner ovim energentima, ukoliko bi iskoristila svoj potencijal.

Iako postoje argumenti u prilog korišćenju biodizela i bioetanola i za domaći transportni sektor, dok se ne uspostave adekvatna infrastruktura i sveobuhvatan pravni okvir – najbolja alternativa je izvoz.

Činjenica da je Vlada Srbije nedavno prilagodila minimalni cilj za obnovljivu energiju u sektoru transporta na sedam odsto do 2030. godine, odnosno smanjila ga za sedam procentnih poena, naglašava da se razvoj domaće potrošnje ne planira u dogledno vreme. S druge strane, razvoj srpske proizvodnje biogasa mogao bi biti ključna komponenta u dekarbonizaciji komunalnog sektora (stanovanje, grejanje), zamenom prirodnog gasa.

Sve ovo, međutim, podrazumeva veći angažman Srbije u stvaranju atraktivnijeg investicionog okruženja za sektoru biogoriva. Vlada Srbije je u svom Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu za period 2030. godine sa projekcijama do 2050. godine navela niz budućih koraka koje namerava da preduzme kako bi podstakla proizvodnju i potrošnju domaćih biogoriva, kroz mere kao što su subvencije i fiskalni podsticaji, kao i obavezne kvote za dobavljače.

Međutim, prema brojkama u ovom planu procenjuje se da će količina biogoriva koja se koristi u transportnom sektoru dostići 73,33 kilotone ekvivalentne nafte (ktoe) 2030. godine i 94,11 ktoe do 2050. godine. Pošto biodizel ima ubedljivo najveći udeo od svih biogoriva u transportnom sektoru, i s obzirom na to da se bioetanol ne proizvodi kao energent u Srbiji, Srbija je pretprošle godine uvezla tri odsto svog zacrtanog cilja za 2030. godinu.

Godišnji uvoz biodizela bi morao da bude tri puta veći, svake godine, da bi Srbija dostigla svoj cilj do 2030. godine. Čak i ako se u jednačinu doda biogas, koji se prvenstveno koristi za grejanje i struju, to bi i dalje bilo gotovo nedostižno.

Dostupnost ogromnih površina neiskorišćenog zemljišta predstavlja odličnu priliku za Srbiju da postane izvor biogoriva za sopstvenu potrošnju. Ne samo da bi Srbija dobila odličan izvozni proizvod, već bi mogla da smanji zavisnost od prirodnog gasa, čime bi ojačala svoju energetsku nezavisnost. Vlada Srbije, za sada, može da pomogne i bržim definisanjem pravnog okvira, eliminiše postojeće akcize na biogoriva i obezbedi fiskalne podsticaje za privlačenje neophodnih investicija u ovaj sektor. U isto vreme, proces sertifikacije i verifikacije treba pažljivo primeniti kako bi se osiguralo da Srbija ne postane zemlja za reeksport biogoriva iz drugih zemalja.