Da li smo sve kupoholičarke?

Državni zvaničnici su uspeli da primete da su žene kupoholičarke, pa se zato i zaražavaju, ali se nisu zapitali – ko ih leči, ko im čisti, ko im sprema, ko im čuva stare roditelje ili obrazuje decu. Žene su radile i kada je sve stalo, nisu odlazile na bolovanja ili godišnje odmore, a i dalje su najčešće „na prvoj liniji fronta“

Pokrajinski sekretar Zoran Gojković je početkom decembra, gostujući na nacionalnoj frekvenciji izneo svoju teoriju da je naš „kupoholičarski mentalitet“ kriv za to što je porastao udeo žena u ukupnom broju novozaraženih. Sekretar je očigledno aludirao na redove koje smo viđali ispred prodavnica povodom Crnog petka, a u tim redovima su, sudeći prema sekretarovim rečima, stajale niko drugi do žene. 

Međutim, ono što je Gojković propustio da nam kaže jeste da većina žena u toku pandemije ima i veće brige, pa su tako, osim u redovima, mnogo češće i iza medicinskih vizira, sa maskama iza kasa u supermarketima, sa stetoskopima na prijemima u kovid-ambulantama ili u ulozi starateljki u domovima za stare. Za ovo potonje postoje i zvanične statistike. 

Naime, podaci Ankete o radnoj snazi za 2019. godinu pokazuju da 67% zaposlenih u trgovini čine žene, u zdravstvu je taj procenat još i veći – 77%, a slično stanje je i kada je reč o sektoru socijalne zaštite gde u ustanovama sa domskim smeštajem 78% zaposlenih čine upravo žene.

Svim ovim radnicama zajedničko je to da za vreme pandemije nisu mogle da rade od kuće, već su na svom radnom mestu najčešće bile i tokom vanrednog stanja.

Radna obaveza nedovoljno regulisana

U istraživanju „Uticaj epidemije COVID-19 na položaj i prava radnica i radnika u Srbiji“, fondacije Centar za demokratiju, navodi se da je zaposlenima u zdravstvenoj zaštiti eksplicitno uvedena radna obaveza za vreme vanrednog stanja, dok je onima u socijalnoj zaštiti ona uvedena implicitno (odnosno, hteli – ne hteli, morali su da rade).

Jedna od autorki ove studije, Sarita Bradaš, kaže u pisanom odgovoru „Novoj ekonomiji“ da radna obaveza koja je uvedena nije regulisana na dovoljno kvalitetan način.

„Obveznicima radne obaveze ne priznaju se ni neka najosnovnija radna prava (kao što je pravo na ograničeno radno vreme), a neka normativna rešenja nisu primenjiva u doba vanrednog stanja koje je uvedeno zbog epidemije zarazne bolesti.“

U istraživanju su navedena i određena svedočenja predstavnika sindikata koji tvrde da su onima koji su bili u radnoj obavezi uskraćivana mnoga prava, kao što su između ostalog i pravo na bolovanje, pa je tako jedna doktorka „upozorena da ne sme da otvara bolovanja zdravstvenim radnicima, inače će ona snositi štetu i odgovarati“. Takođe, zdravstveni radnici nisu bili u mogućnosti da koriste svoje godišnje odmore, a neki od njih su, pak, bili primoravani da ih iskoriste.

Predsednica Sekcije žena Saveza samostalnih sindikata i predsednica Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Beograda Radmila Obrenović objašnjava za „Novu ekonomiju“ da ona nema informacije o tome da je zaposlenima bilo uskraćeno pravo na korišćenje bolovanja, dok sa druge strane objašnjava da je povećan broj zaraženih u drugom i trećem talasu otežao mogućnost korišćenja godišnjih odmora.

„U ovom talasu je dramatično više radnika inficirano tako da nisu mogli da rade, morali su u izolaciju ili bolovanje. Smanjio se broj izvršilaca, a posao je rastao i sigurno je bilo slučajeva da se ne mogu uskladiti želja zaposlenih da iskoriste odmor“, objašnjava ona za „Novu ekonomiju“.

Strah da ne zaraze ukućane

Obrenović ističe da su žene pod velikim pritiskom za vreme pandemije. Osim toga što su često morale da rade i intenzivnije, one su i pod pritiskom da bi potencijalnu zarazu mogle da prenesu i svojim ukućanima.

„S druge strane, kada dođete kući vi morate mnogo više energije i sredstava da potrošite na dezinfekciju, iz tog straha.“

A ta sredstva su najčešće na bazi hlora koji može oštetiti kako kožu, tako i respiratorne organe. Takođe, ona dodaje da su kod određenog broja zaposlenih prisutne i alergije na neke od materijala koji se koriste za izradu lične zaštitne opreme. 

„Mi još uvek u Srbiji nemamo definisano koji je to broj sati koji vi možete provesti u skafanderu ili ukoliko imate definisano, ukoliko je to četiri sata, da li vi imate prostora da na svaka četiri sata menjate ljude.“

Kako kaže, negde su zaposleni u skafanderima radili i šest ili osam sati.

Sa druge strane, žene koje rade u zdravstvu i socijalnoj zaštiti kod kuće su imale, osim redovnih obaveza, i očekivanja da rade sa decom koja nisu u školi ili koja prate onlajn nastavu.

Kad vas se prijatelji plaše 

Na listi problema, Obrenović ističe i neretku stigmatizaciju ovih zaposlenih zbog toga što dolaze iz sredina u kojima postoji opasnost od zaraze.

„Kada se pojavite u društvu ili negde odete, ljudi zaziru kada čuju da radite recimo u zdravstvu. Vi ste stigmatizovani i ljudi se plaše da ih ne zarazite. Tako, uz preporučene mere fizičke distance, doživljavate i onu pravu socijalnu distancu i izolaciju i sa tim treba da se nosite, a ovo predugo traje“, zaključuju Obrenović.

Ipak, strah od zaraze bio je prisutan i kod samih zaposlenih, a na početku pandemije, prema tvrdnjama određenog broja lekara, nije bilo ni dovoljne količine opreme za ličnu zaštitu. Zdravstvene ustanove nisu bile u stanju da nabave nove količine maski, rukavica ili vizira, jer na tendere često nije stizala nijedna ponuda. Iako postoje tvrdnje da je država kasnije opredelila dovoljne količine ove opreme bolnicama i domovima zdravlja, do javnosti su i dalje stizale informacije o neadekvatnoj zaštiti zaposlenih u zdravstvu, a u istraživanju Centra za demokratiju se navodi da ni na početku epidemije, a ni kasnije, nije bilo jedinstvenog postupanja u pogledu organizacije rada koja će zaposlenima osigurati bezbedne uslove rada.

Manje plaćene – više ugrožene

Posebno ugroženi su oni radnici i radnice čija su zanimanja nižeg statusa. Za ova zanimanja karakteristični su loši uslovi rada i niske zarade, a najčešće se odnose na prodavce, zanimanja ličnih usluge ili čistače i pomoćno osoblje. U ovim zanimanjima ponovo prednjače žene, pa je njihov udeo u ovoj kategoriji čak 61%.

„Poslednji podaci o prosečnim zaradama ukazuju na smanjenje zarada koje su bile znatno niže od prosečnih u oblasti trgovine na malo, smeštaja i ishrane i ličnih usluga“, ističe Sarita Bradaš za „Novu ekonomiju“.

U istraživanju se navodi da su se ove radnice susrele sa brojnim kršenjem prava za vreme pandemije. Na primer, žene koje rade u firmama za održavanje ulaza nisu dobijale prekovremene sate, iako su radile duže jer im je bilo više vremena potrebno za dezinfekciju ulaza. Takođe, zaposleni u nekim manjim radnjama i uslužnim delatnostima nikada nisu dobili maske od poslodavaca, nego im je objašnjeno da sami sebi treba da ih obezbede. Mnoge od žena su u toku pandemije i ostale bez posla jer su fabrike u kojima su bile zaposlene zatvorene ili je smanjen obim posla.

Značajnu poteškoću zaposlenima predstavljao je i nedostatak javnog prevoza jer su u određenim periodima ukidane redovne trase autobusa, a uspostavljane neke druge koje neretko nisu bile odgovarajuće za veliki broj zaposlenih. Sa druge strane, i u ovoj situaciji dolazimo do značajne rodne nejednakosti. Za odlazak na posao javni prevoz koristi 40% žena i 26% muškaraca, dok automobil koristi 70% muškaraca i 37% žena.

„Iz ovog podatka sledi da su mere ukidanja javnog prevoza zapravo najviše uticale na žene i to iz dva razloga: sa jedne strane, žene koriste javni prevoz više nego muškarci, a sa druge strane, žene čine većinu u zanimanjima koja su bila ključna u vreme epidemije i koja zahtevaju odlazak na radno mesto (npr. zdravstvene radnice, negovateljice i prodavačice“, ističe se u istraživanju o uticaju pandemije COVID-19 na prava i položaj radnica i radnika.

U specifičnoj situaciji našli su se i prosvetni radnici, u sektoru u kome je takođe izražena rodna segregacija i u kome radi čak 134.000 žena. Kako objašnjava Bradaš, najveći problem predstavljao je potpuno neregulisan rad od kuće ovih zaposlenih.

„Najviše su ugrožena prava na pravične i povoljne uslove rada, obezbeđivanje uslova za rad (prostor i oprema) i nemogućnost usklađivanja porodičnih i poslovnih obaveza. Nemogućnost usklađivana porodičnih i poslovnih obaveza posebno je izražena kod zaposlenih sa malom decom, samohranih roditelja i zaposlenih koji neguju članove uže porodice, pri čemu je teret brige najčešće na ženama“, objašnjava ona.

Šta pandemija ostavlja ženama u amanet?

Bradaš dodaje da je, u odnosu na prvi kvartal 2020. godine, u drugom kvartalu broj zaposlenih žena smanjen za 40.300, dok je zaposlenost muškaraca povećana za 6.600. Do najvećeg pada zaposlenosti žena došlo je u sektoru trgovine i administrativnih usluga.

„Sudeći po podacima o posledicama prvog talasa epidemije na položaj žena i muškaraca na tržištu rada, očekujem da će se postojeći rodni jaz produbiti.“

Za ovakvu situaciju zaslužna je i država koja je, donoseći mere i pakete podrške, u potpunosti izostavila rodne analize, pa je na taj način samo produbila već postojeće nejednakosti, kako se ocenjuje u istraživanju  „Rodna analiza odgovora na COVID-19 u Republici Srbiji“, koje su sproveli Misija OEBS-a u Srbiji i Ženska platforma za razvoj Srbije 2014-2020.

„Kako se rodne nejednakosti na tržištu rada ne bi dalje produbljivale, Vlada u narednom periodu treba da uradi ono što nije u ranijem: da napravi rodnu analizu i procenu situacije na tržištu rada kako bi kreirala mere koje će otkloniti ili bar smanjiti nejednakosti, a posebnu pažnju da posveti socijalnoj zaštiti grupa koje je potpuno zanemarila u ovoj krizi“, zaključuje Bradaš.