U pauzama između treninga, Nemanja Stamenković uči kineski, piše pesme, svira na harmonici… On je apsolvent studija molekularne biologije na Biološkom fakultetu u Beogradu. I dok se priprema za svoju narednu polumaratonsku trku, priprema se i za trku za upis na master studije, najverovatnije u inostranstvu. Sebe zamišlja u laboratoriji u Londonu ili Madridu, u kojima kao student doktorskih studija istražuje. Voleo bi da u svom istraživanju pronađe lek za prirodno lečenje karcinoma.
Biologiju je upisao zato što je iz ostalih predmeta bio loš. To što je imao loše ocene tokom srednje škole, umalo ga nije koštalo budžetskog mesta na prvoj godini studija. Pošto ga je tada ipak sreća poslužila, odlučio je da se studijama maksimalno posveti. „To su možda bila dva najduža sata u mom životu. Od dve osobe koje su na rang-listi bile ispred mene, jedna se nije pojavila, a druga je izabrala drugi smer. Možda je to bila slučajnost, ali nisam hteo više ništa da prepuštam sreći. Učio sam, davao svoj maksimum i desetke su lagano počele da se pišu u indeks, a ja sam sve više bio siguran da sam odabrao pravi fakultet i nadam se, buduće zanimanje.“
Na evropskim šinama
Kada je na četvrtoj godini studija sve počelo da mu odvlači sate planirane za učenje i kada je zakon završne godine studija „memorija puna – baterija prazna“ počeo da ga uzima pod svoje, izabran je na konkursu „Putujemo u Evropu“ da sa još 49 studenata iz Srbije i još oko stotinu vršnjaka iz zemalja regiona putuje evropskim prugama. Konkurs je bio namenjen najboljim studentima završnih godina iz Srbije. „Putovanje je stiglo kao nagrada za rezultate postignute tokom studija. Putovao sam 22 dana po prestonicama Evrope, „napunio baterije“ i sada punom parom hvatam zalet ka završetku studija. To je dokaz da se učenje isplati. Sreća je i ovde odigrala ključnu ulogu. Nakon prvog kruga, napravljena je lista od 70 kandidata koji su prošli u drugi krug.
Na toj listi mene nije bilo. Bio sam toliko razočaran da sam sanjao drugaricu kako me ubeđuje da sam i ja izabran i kako treba da se spremam za završni intervju… Sutradan, kada mi je zazvonio telefon, saznao sam da sam prvi ispod crte, ali s obzirom na to da jedna kandidatkinja nije imala kompletnu dokumentaciju, ja sam pozvan na intervju. Opet ne znam da li je reč o slučajnosti i sreći. U svakom slučaju, nakon intervjua sa komisijom Evropskog pokreta u Srbiji, našao sam se među 50 najboljih studenata sa univerziteta u Srbiji, putovao sam, doživeo divno isustvo, upoznao još divnije ljude… Pod nogama smo ostavili stotine kilometara, spavali po klupama železničkih stanica, smejali se, pevali…“
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetšestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
