Teško je očekivati da će SNS u zbiru na nivou Srbije skupiti više od 40% glasova, a verovatno i manje u Vojvodini. Nekoliko velikih gradova, kao Niš, mogli bi „pasti“ opoziciji u ruke. Autoritativan Vučićev način vladanja zahteva plebiscitarnu podršku i konsolidaciju vlasti na svim nivoima, odnosno većinu od oko 50% glasova. Sve manje od toga je neuspeh. Zato na pitanje zašto se sada, posle samo dve godine vlade koja ima apsolutnu vlast, raspisuju parlamentarni izbori – postoji više odgovora
Vanredni izbori se očekuju već više meseci
Odluka da se pristupi vanrednim izborima nije predstavljala iznenađenje (iako nije formalizovana u trenutku pisanja ovog teksta) pošto su, još od leta, izbori najavljivani kao realna mogućnost. Predsednika Vlade Vučić je izjavljivao da će se odluka doneti do kraja septembra. Međutim, nekoliko dana nakon isteka tok roka, početkom oktobra – saopšteno je da izbora (u narednom periodu) neće biti.
To nije bila i konačna odluka, a sve je ukazivalo da će se izbori održati najkasnije na proleće. Stalno pominjanje izbora od samog premijera i njegovih najbližih saradnika, u skladu sa dramskom metodologijom po Stanislavskom, moralo je da dovede do raspisivanja (ako na početku predstave vidite pištolj, onda će on sigurno biti iskorišćen).
Čitav niz razloga opredelio je premijera za izbore
Iako je Vladina većina najstabilnija otkada je u Srbiji uveden proporcionalni izborni sistem, a politički autoritet i podrška javnosti predsedniku Vlade Vučiću velika, za vanredne izbore imao je nekoliko više nego dobrih razloga.
Prvi razlog je činjenica da se, u skladu sa izbornim zakonodavstvom, lokalni i pokrajinski izbori moraju održati sredinom proleća. Imajući u vidu da je popularnost Aleksandra Vučića kao lidera znatno iznad popularnosti SNS kao stranke, održavanje samo lokalnih i pokrajinskih izbora ne predstavlja dovoljnu motivaciju za njihove birače. U situaciji kada su lokalna rukovodstva SNS-a posvađana između sebe u čitavom nizu sredina, sa lošim kadrovima na lokalu, teško je očekivati da će SNS u zbiru na nivou Srbije skupiti više od 40% glasova, a verovatno i manje u Vojvodini. Nekoliko velikih gradova, kao Niš, mogli bi „pasti“ opoziciji u ruke, što bi predstavljao udarac prestižu Aleksandra Vučića. U sistemu vlasti koji je uspostavljen, kada samo jedan čovek donosi sve odluke – svaki rezultat ispod 40% predstavljao bi težak poraz. Iako bi u normalnim okolnostima i 35% glasova na lokalu bio zavidan rezultat, autoritativan način vladanja Vučića zahteva plebiscitarnu podršku i konsolidaciju vlasti na svim nivoima, odnosno većinu od oko 50% glasova.
Drugi razlog je nastavak sprovođenja fiskalne konsolidacije u naredne dve godine, što je obaveza po memorandumu sa MMF-om, gde je predviđeno donošenje novih teških mera, a u cilju smanjenja učešća plata i penzija u društvenom proizvodu. Bez spektakularnog privrednog rasta za većinu stanovništva, u redovnom terminu za izbore, na proleće 2018. godine, ekonomska situacija će biti veoma teška. Najširi slojevi će morati da istrpe dodatne udarce kao što je poskupljenje struje, putarina, plaćanje TV pretplate. Masovna otpuštanja u javnom sektoru počeće ove godine (posle izbora) a nastaviće se i sledeće godine. U svakom slučaju standard 1,7 miliona penzionera i oko 500.000 zaposlenih u javnom sektoru (mimo javnih preduzeća) sigurno bi bio 2018. niži nego danas.
Treći razlog, a možda i najvažniji, jeste potreba da se izmeni Ustav radi „evropskih integracija“. U nacrtu akcionog plana za tzv. poglavlje 23, Vlada je navela kraj 2017. godine kao rok za izmenu Ustava. Niz relativno kozmetičkih ustavnih promena koje su najavljivane kao što je smanjivanje broja narodnih poslanika na 150 ili način izbora pravosudnih organa nije problem za vlast, ali će definisanje položaja (ili bolje reći odricanje od) Kosova i Metohije biti po svemu sudeći ključni zahtev Evropske unije. Izmene Ustava u pogledu preambule, neposredno pre termina redovnih parlamentarnih izbora, biće od strane dela opozicije oglašene kao izdaja, a i sigurno će imati posledica po izborni rezultat. Zato je mnogo lakše pristupiti izmenama Ustava u prvoj polovini mandata nove Vlade.
Ne treba zaboraviti ni nameru premijera da u Vladi zameni čitav niz ministara sa kojima nije zadovoljan (najave smene niza ministara počele su pre skoro godinu dana). Nova vlada nakon izbora je idealna prilika da se, bez rasprave, neželjeni ministri sklone.
Razlog raspisivanja vanrednih izbora možemo i tražiti (a možda i pre svega) u psihološkom profilu premijera Vučića koji iznad svega voli sukobljavanja sa političkim protivnicima. A izbori predstavljaju političku borbu par excellence, a to je teren na kome se odlično oseća, što se moglo i videti u raspravi u parlamentu povodom smene ministra Gašića.
Argumenti protiv raspisivanja izbora
Vanredni izbori na pola mandata u situaciji kada Vlada poseduje ogromnu većinu, koja joj omogućava i lagodne promene Ustava nisu lako razumljivi.
Višemesečni vakuum je već nastao samom najavom izbora. Kabineti više nisu sigurni u svoj položaj, jer zaposleni nema garancija da će i posle sastavljanja nove vlade ostati na tom mestu. To dovodi do odsustva radnog elana, a kod činovnika po ministarstvima i drugim nadleštvima nastaje neka vrsta „letnjeg odmora“.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetosmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
