Film koji je probudio ljude

I sama nesigurna da li vadi porodične slike iz ormara ili govori o događajima koji su „uramili“ sudbinu hiljadama ljudi i celoj zemlji, tokom decenije od početka snimanja i pet godina rada na  filmu, Mila Turajlić kao da je pakovala duha u bocu. Taj duh je počeo ljudima da izvlači iz podsvesti neuredno spakovano sećanje, potrebu da obave razgovor koji je izostao, da bi razumeli šta i kako dalje

Kada su se posle sedamdeset godina otvorila vrata silom oduzetog dela stana jedne beogradske porodice, gledaoci filma „Druga strana svega“ u završnom umetničkom činu suočili su se i sa teškim činjenicama iz istorije jedne zemlje. Neki su plakali i smejali se gledajući kadrove o događajima u poslednje tri decenije, a zapravo pred oživljenim slikama vlastitog života koji je prošao filmskom brzinom. Ljudi u sali su tačno znali gde su bili, stajali ili učestvovali i kako su im događaji odredili život sve do današnjeg trenutka, pa i nadalje.

Autorki Mili Turajlić iz Amsterdama je stigla svetski prestižna IDFA nagrada za najbolji dugometražni dokumentarni film, „zbog njegovog slojevitog sinematskog jezika koji vešto spaja istorijsko i lično“. Takvo priznanje po sebi može biti razlog za ličnu sreću i zadovoljstvo reditelju, ali ne mora da znači da će otići dalje od retkih ljubitelja dokumentaraca.

To se dogodilo tri dana pred premijeru u Sava centru, 29. novembra, kada Mila Turajlić sve vreme strepi, u stresu do poslednjeg trenutka da li će doći bar hiljadu i po ljudi da popuni donje redove velike sale od blizu četiri hiljade stolica. Međutim, najveća beogradska dvorana  nije imala dovoljno mesta za nekoliko hiljada ljudi koji su hteli prvi da odgledaju „Drugu stranu svega“. Dirnuta dubokim emocijama, publika je dugim aplauzom pozdravila ovo umetničko delo.

„Dugo nisam videla da se na jednom mestu skupilo toliko finog sveta. Vidite da su svi ti ljudi i dalje tu i da taj duh i energija i dalje postoje“, priseća se Mila Turajlić.

Tako je dokumentarac „Druga strana svega“ neočekivano, bar za autorku, krenuo u život svojim putem. Post festum, filmsko ostvarenje je označilo početak nove, autentične priče, koja je uzela  pod svoje i autorku i brojnu publiku. Naime, ubrzo posle premijere Mila Turajlić je otputovala u Pariz da krene u montažu svog trećeg filma. Međutim, shvatila je „da za to nema šanse“.

„Ovaj film traži svoju pažnju, da mu se posvetim. Ja sam otišla iz Beograda, tri-četiri dana kasnije me pozvao Stefan Arsenijević, programski direktor Festivala autorskog filma: ‘Vrati se ovamo, ljudi stoje na ulici da kupe kartu za tvoj film, ti to moraš da vidiš’. I došla sam da razgovaram sa publikom u Dvorani kulturnog centra. Ušla sam u salu, gde je bio takav talas emocija, fantastična energija, da nisam mogla da verujem. To je magija filma, otvara razgovor, otvara ta vrata, baš poseban doživljaj“, priča rediteljka. 

Prva nedelja prikazivanja u DKC-u bila je rasprodata, i danima kasnije, pa su usledile projekcije u maloj sali na Kolarcu, a onda i u drugim gradskim prostorima, sve do Sale heroja na Filološkom fakultetu. Tokom decembra i januara samo u Beogradu film je videlo deset hiljada ljudi.  Bez ikakve reklame, jer „film nije imao  ni jedan dinar za to“, ističe autorka. Prema njenim rečima, „takva gledanost se nije desila dokumentarnom filmu, nadmašena je čak gledanost većine domaćih autorskih igranih filmova u prošloj godini“.