Kako do posla, izgleda da je lajtmotiv mnogih jesenjih razgovora, jer leto sa sobom nosi neki lažni privid lakoće življenja. Ma, tretiraju nas kao bečke konjušare, sluge i sobarice, eto to se dešava, kaže pomalo ogorčeno jedan dobrostojeći splitski inženjer, inače zaposlen u inostranstvu, komentarišući oktobarski dolazak jedne irsko-britanske agencije da regrutuje Hrvate za rad u hotelsko-ugostiteljskom sektoru u Irskoj
Šta čovek radi na moru leti opšte je poznato, žuri da se okupa, pocrni i da se vrati kući, ko u pesmi. A ako se sticajem okolnosti u oktobru zadesi na Jadranu, u Splitu i na sreću zapati miholjsko leto, izgleda kao da je miljenik neba jer mu se suncem široko osmehuje. Mada, more ume biti hladno za nežne dušice, ali oni svikli na plivanje na 25 stepeni Celzijusa, ne prave pitanje. Plaže jesu opustele, i Bačvice i Ovčice i Jadran i one ispod Marjana, ali nađe se nešto hrabrih da uđu u vodu i snažno seku valove. Ziheraši se drže kafana s pogledom na modro prostranstvo.
Riva kao da se uželela domaćih lica, sad kad su se furešti (stranci) ukrcali u kruzere, avione, kola i otišli svojim kućama da se sa nostalgijom sećaju lita vilovitog. U kafanama se ne traži stolica viška, možeš bez po muke da nađeš sto u prvom redu, tik do štrafte i gledaš svet kako prolazi, pozdravljaš se sa poznatima. I jedni i drugi – poznanici i prijatelji koje je rastavilo leto, nastavljaju gde su onomad stali. Prepričavaju sezonske zgode, razmenjuju gradske priče, temperamentno komentarišu svakodnevicu.
Jeste li čuli, umrla je Milena Dravić. Bila je velika umetnica. Diva. „Ugasila se istinska filmska zvijezda“, napisala je na naslovnoj strani „Slobodna Dalmacija“ na vest o odlasku jugoslovenske glumice „koja je mogla igrati sve“. Brodogradilištu Uljanik iz Pule preti zatvaranje, ako ne nađe strateškog partnera ili vlada ne pomogne, nema mu spasa. Evropa državi zabranjuje da vadi iz dubioze istarski škver, jer joj kao takvoj nije dozvoljeno da uzgaja društvena preduzeća. Moraju biti privatizovana ili ih neće biti. A Uljanik se već zadužio kod raznih kreditora, između ostalog i kod Splitske banke, a pošto nije imao odakle da vrati novac, država je pokrila tih 48 miliona evra… Jedan je Ukrajinac, navodno, zainteresovan za kupovinu i Uljanika (i riječkog „3. maja“), ali ga pre svega zanimaju uslovi preuzimanja posrnule firme…
Situacija je napeta, traži se rešenje, a Riva nije ravnodušna. Ispada da brodogradnja više nikoga ne zanima. Nestala su i mnoga velika evropska brodogradilišta, podsećaju. Biznis se definitivno seli u Aziju – u Kinu, Južnu Koreju, Singapur, Vijetnam, procenjuju upućeni.
A tek penzije. Hoće da starosnu granicu pomere sa 65 na 67 godina! Javna rasprava je u toku. Odlaziće se sa posla pravo na groblje. „Bolje da radimo do 85. pa neće ni isplaćivati mirovine“, reče jedan prijatelj. Stanovništvo stari, broj zaposlenih smanjuju iseljavanje i negativni demografski trendovi, neophodne su reforme, kažu u Ministarstvu rada. Te 1990. godine na jednog penzionera bilo je 3,68 zaposlenih, pet godina kasnije odnos je bio 1,81 zaposleni na jednog penzionera, 2008. bilo je 1,38 (na jednog penzionera), a sada na jednog penzionera dolazi 1,26 zaposlenih, javljaju mediji. Suština je da će se duže raditi za manje penzije.
Kako do posla, izgleda da je lajtmotiv mnogih jesenjih razgovora, jer leto sa sobom nosi neki lažni privid lakoće življenja. Jedan dečko kaže da će radije biti na birou „za 1.500 kuna nego raditi za dvije tisuće kuna“ (jedan evro je 7,35 kuna, prim. aut). Živi ušuškano, pomažu mu roditelji penzioneri. A dokle će tako, ne zna se. Nešto će valjda iskrsnuti. Ako ne, put pod noge na daleke pute…
Nastavak teksta možete pročitati u 55. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
