Gde je nekovid bolnica?

Kakva je situacija sa nekovid lečenjem, pokazuje jedan primer: u Domu za odrasle i invalidna lica na Bežanijskoj kosi, većina štićenika već dve godine nije videla doktora, što je katastrofa. To su ljudi koji imaju bolesti kao što multipla skleroza ili sličnog tipa. Oni su nepokretni, a nisu dve godine bili kod neurologa. Nije mnogo bolje ni kod „redovnih“ pacijenata

U protekle dve godine dobili smo veliki broj pozitivnih testova na koronu, ali istovremeno brojne druge bolesti nisu ni dijagnostikovane, a hronični bolesnici nisu imali priliku za svoju terapiju, jer su njihovi lekari bili u kovid bolnicama

Ne pokušavajte da zakažete detetu redovni pregled kod očnog lekara. Termina – nema. 

Prioritet imaju ona deca koja kreću u školu, ali i za njih neretko dobijate odgovor „svi lekari su nam u kovidu, zovite u petak“. 

I dok su lekari u kovidu, pacijenti su u čekaonicama i to samo ako imaju sreće pa nisu na listama čekanja.

Pošto mnogi nisu mogli da dođu na pregled ili su izbegavali domove zdravlja i bolnice u širokom luku plašeći da se ne zaraze korona virusom, veliki broj bolesti najverovatnije nije ni dijagnostikovan, a ni lečen.

„Ono što nije dobro jeste da je šteta velika i da je nemerljiva jer ne znamo uopšte kolika će ona biti za godinu, dve, tri, s obzirom na to da mnogi pregledi nisu obavljeni, da nismo radili prevenciju. To je buduća šteta koju tek čekamo“, kaže za Novu ekonomiju predsednik Udruženja pacijenata Srbije Savo Pilipović.

Podaci koje trenutno imamo su zabrinjavajući. Prve godine pandemije porastao je broj smrtnih slučajeva zbog kardiovaskularnih problema, pokazuje analiza koju su radili konsultanti angažovani na Drugom projektu razvoja zdravstva, Simo Vuković, Marina Topalović i Draško Lazović i Dragan Lončar sa Ekonomskog fakulteta.

U toku 2020. godine od bolesti srca umrlo je preko 55.000 ljudi, što je za šest odsto više nego 2019. godina, kada je ovo bio uzrok smrti kod nešto više od 52.000  osoba.

Više umrlih, manje onih koji mogu da se leče

Tokom 2020. godine u Srbiji je ukupno umrlo skoro 115.000 ljudi, što je za 13 odsto više nego godinu ranije. U 2021. godini je preminulo skoro 136.000 ljudi, što je rast od 18 odsto u odnosu na 2020. godinu. 

To znači da je smrtnost u toku poslednje dve godine porasla za oko 16 odsto u odnosu na period pre pandemije, piše u pomenutoj analizi „Uticaj pandemije kovida 19 na učinak i troškove bolničke zdravstvene zaštite u Srbiji“.

Dok je smrtnost u porastu, opada broj hospitalizacija, odnosno broj onih koji se leče u bolnicama. Bolnički kapaciteti su se pre svega koristili za lečenje kovid pacijenata, što je uticalo na smanjenje bolničkog lečenja kada su u pitanju druge bolesti. To je naročito bilo osetno kada su nailazili pikovi pandemije u toku aprila, avgusta i novembra 2020. godine, navodi se u analizi.

Pretvaranje većeg broja bolnica u bolnice za lečenje kovid pacijenata je otežalo lečenje nekovid pacijenata i smanjilo opseg medicinskih usluga koje su pre pandemije ove zdravstvene ustanove nudile, piše u analizi.

Tome svedoči i podatak da je istovremeno sa smanjenjem ukupnog broja hospitalizacija, došlo do značajnog smanjenja ambulantnih poseta bolnicama.

„Poređenjem ukupnog broja ambulantnih pregleda u prvom kvartalu 2020. godine (pre početka pandemije) i tokom drugog kvartala 2020. godine, zabeleženo je smanjenje ovih bolničkih usluga za čak 57 odsto“, navodi se u tekstu analize.

Pojašnjava se da su specijalistički i konsultativni pregledi veoma značajni za nekovid pacijente, a naročito za one koji boluju od hroničnih bolesti. Zbog toga je evidentan uticaj pandemije na smanjenje dostupnosti specijalističkih pregleda, zaključuje se.

„Možemo pretpostaviti da će to rezultirati povećanjem postojećih i formiranjem novih lista“, navode autori analize.

Beg kod privatnika

Osim povećanja lista čekanja, očekuje se i da će se pacijenti sve češće odlaziti na preglede u privatne zdravstvene ustanove, koje plaćaju iz svog džepa.

Jasno je da je nakon izbijanja pandemije porastao i broj onih pacijenata koji, umesto da sve završe u državnoj zdravstvenoj ustanovi gde usluge plaćaju preko osiguranja, odlaze kod privatnika.

„Ljudima je potrebna brza zdravstvena usluga, koju ne mogu da dobiju u javnim bolnicama tokom vrhunca zaraze, posebno kada su javne bolnice delimično ili u potpunosti pretvorene u kovid bolnice“, piše u istraživanju.

Tri najveće privatne zdravstvene ustanove, Medigrup, Euromedik i Belmedik su imale 14 odsto veći promet i broj zaposlenih u 2020. u odnosu na 2019. godinu.

Promet je porastao sa 75 na 85 miliona evra, a broj zaposlenih bio je veći sa 206.

„Ovi brojevi dokazuju efekat prelivanja iz javnog u privatni sektor i pokazuju dodatni pritisak na privatnu bolničku infrastrukturu zbog pandemije kovida-19, uključujući i kovid i nekovid zdravstvene usluge“, piše u analizi o uticaju pandemije.

Zatvorene klinike, zaboravljeni pacijenti

Kako objašnjava Pilipović iz Udruženja pacijenata Srbije, veliki problem imali su pacijenti sa hepatitisom C i multiple sklerozom, jer su čitave klinike na kojima su se lečili bile pretvorene u ustanove za lečenje kovid pacijenata.

„Mi koji smo imali onkološke bolesti, prošli smo mnogo bolje u vreme pandemije jer smo imali Institut za radiologiju i onkologiju Srbije, imali smo VMA, a to su bile klinike koje su sve vreme radile i naši pacijenti su nekako uspevali da dobijaju terapiju. To je išlo dosta dobro s obzirom na okolnosti“, objašnjava Pilipović.

Na pitanje do kojih lekara je bilo najteže doći, odgovara da je konkurencija oštra.

„Do ljudi sa Infektivne klinike je bilo gotovo nemoguće doći. Žalili su se pacijenti sa multiple sklerozom, dakle neurologija… Onda je bio jedno vreme problem što je bolnica na Banjici bila potpuno zatvorena. Tako da se nije radilo ono što je i inače veliki problem, a to su operacije kolena, kukova i slično. I mnogi drugi pacijenti su se žalili, na primer kardiovaskularni… Široka je lepeza onih koji se žalili“, odgovara Pilipović.

On dodaje da je situacija bila najgora u toku prve godine pandemije.

„U prvom trenutku pandemije pojavio se veliki problem da pacijent uopšte stigne do klinike i da se vrati kući, pošto smo imali vanredno stanje. I mi smo uz saradnju sa farmaceutskim kućama uz njihovu veliku finansijsku pomoć organizovali prevoz velikog broja pacijenata u vreme vanrednog stanja, koje smo dovozili od kuće do klinike i vraćali nazad“, kaže on za Novu ekonomiju.

Međutim, iako Pilipović kaže da su se u ovom trenutku pregledi i intervencije prilično normalizovali, pojedini pacijenti i dalje ne mogu da dođu do lekara.

„Imamo kontakt sa ljudima iz Doma za odrasla i invalidna lica na Bežanijskoj kosi. Većina njih već dve godine nije videla doktora, to je jedna katastrofa. To su ljudi koji imaju bolesti kao što multipla skleroza ili sličnog tipa. Oni su nepokretni, a nisu dve godine bili kod neurologa. To je ono čime se sada bavimo i što pokušavamo da rešimo“, ističe Pilipović.

Na operaciju se čeka i do sedam godina

Liste čekanja u državnim bolnicama i kliničkim centrima pokazuju da se na mnoge intervencije čeka i po nekoliko godina.

U trenutku pisanja ovog teksta, na ugradnju bescementne proteze kuka čeka više od 2.400 ljudi. Poslednji na listi, koji je na nju upisan 20. januara ove godine, na red će dođi 20. januara 2026. godine, a ovih dana na red dolazi pacijent koji je na listu upisan u avgustu 2018. godine.

Na ugradnju proteze kolena na istom Institutu čeka skoro devet hiljada ljudi, a poslednji na listi upisan u aprilu ove godine, na svoj red će čekati čak sedam godina.

Operaciju katarakte na Vojnomedicinskoj akademiji čeka oko 1.700 pacijenata, a čeka se između tri meseca i tri godine.

Koronarografiju srca u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije (UKCS) čeka blizu 600 ljudi, a čeka se između šest meseci i dve godine. 

Na isti pregled na Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ čeka više od 1.400 ljudi, a čeka se i do dve godine.

Međutim, Srbija nije izolovan slučaj kada je reč o listama čekanja. Specijalista javnog zdravlja i savetnik za strategiju zdravstvene zaštite Ozren Tošić za Novu ekonomiju kaže da one svugde postoje.

„U Engleskoj je sada preko šest miliona pacijenata na listi čekanja, deset odsto populacije“, navodi Tošić.

Plaćamo operaciju umesto zdravlja

Međutim, ono što Tošić ističe, a što je zaključak i analize o uticaju pandemije na zdravstvene usluge u Srbiji, jeste da je problem u tome što je sistem takav da plaćamo samo konkretnu uslugu ili ono što u nju ulazi (plate medicinskih radnika, bolničku postelju i slično), ali ne i konkretan rezultat, odnosno izlečenje od određene bolesti.

U zaključku analize o uticaju pandemije na zdravstvenu zaštitu Srbije piše da je „nasleđeni, takozvani istorijski model plaćanja usluga na osnovu troškova (inputa), odnosno plaćanja po kapacitetu, a ne po učinku“ uticao na to da za vreme pandemije značajno porastu troškovi bolničkog lečenja, a da se smanji produktivnost.

Tošić objašnjava da na zdravstvenom tržištu mi još uvek uglavnom kupujemo proces (zdravstvenu uslugu, intervenciju) umesto rezultata (zdravlje ili unapređenje zdravlja), a to je, sa ekonomskog stanovišta, neracionalno i dovodi do nedelotvornog tržišta.

„Na individualnom nivou, da li kupujete operaciju ili rešenje problema zbog kojeg vam treba operacija? Ako vas ne izleče, da li vam vraćaju pare? To su legitimna i svakodnevna pitanja na bilo kojem tržištu usluga, sem na zdravstvenom“, objašnjava on.

Tošić daje primer kafića u kome ne plaćamo mlevenje kafe već kafu koju pijemo, dok u zdravstvenim ustanovama plaćamo samu intervenciju, a ne njen rezultat.

Dodaje da mi u Srbiji nemamo podatke koji bi nam pokazali kakvi su rezultati bolničkih lečenja ili ih pak imamo, ali nisu objavljeni.

Sa druge strane, zdravstvene komplikacije izazvane zdravstvenim uslugama spadaju u 10 najčešćih uzroka smrti u svetu. 

„U razvijenim zemljama 15 odsto ukupnih troškova za bolničko lečenje je direktan rezultat komplikacija lečenja – pola od tih komplikacija može da se spreči. Samo u Americi između 200.000 i 400.000 pacijenata godišnje umre zbog bolničkih komplikacija koje su nastale zbog netačne dijagnoze, neadekvatnog lečenja, čekanja na lečenje, nemarnosti. Ovi podaci su javni i podstiču unapređenje kvaliteta i vrednosti zdravstvene zaštite“, odgovara Tošić.

Takođe, on ističe da naš model zdravstvene zaštite najčešće reaguje tek kada do problema dođe, umesto da deluje preventivno.

„Čekamo pacijente da nam dođu sa svojim zdravstvenim problemima. To se videlo i u pandemiji, gde je većina državnih administracija u svetu nastavila da radi ono što su do sada radili, a to je više opreme, više kreveta, više bolnica. Preventivni odgovor je uglavnom bio neefikasan i nedelotvoran“, ističe.

A upravo je preventiva najisplativija investicija na tržištu zdravstvenih usluga, kaže Tošić.

„Nažalost, programi prevencije nisu tako moćna politička poruka kao nešto što može da se vidi i opipa, poput zgrada i opreme.“

Više od 90 odsto zemalja koje su učestvovale u analizi Svetske zdravstvene organizacije (SZO) prijavilo se da su imale problema sa pružanjem neophodnih zdravstvenih usluga zbog pandemije kovida-19. 

Države koje su učestvovale u istraživanju SZO (Srbija nije) odgovorile su da su imale problema sa pružanjem usluga koje su u vezi sa seksualnim i reproduktivnim zdravljem, uslugama koje se odnose na porođaje i brigu o novorođenčadi, kao i kada je u pitanju zdravstvena zaštita dece i mladih. Takođe, prekida je bilo i u tretmanu tumora, mentalnih i neuroloških oboljenja, hepatitisa i brige o starijima.

U izveštaju SZO navodi se da je, iako je porasla vakcinacija protiv korona virusa, bilo prekida u redovnoj vakcinaciji.