Velika diskusija se već mesecima vodi oko toga ko je kriv za visok javni dug Srbije, šta su uzroci i kako sprečiti kolaps javnih finansija. Pritom se iznosi gomila pogrešnih argumenata sa različitih strana. Ideja ovog teksta je da ukaže na neke ekonomske činjenice koje se tiču najčešćih zabluda vezanih za javni dug Srbije.
Bankrotiraćemo zbog visokog javnog duga. NETAČNO
Ne postoji jasna veza između visine javnog duga i bankrota jedne zemlje. Mnogi stručni radovi su rađeni na tu temu i zaključci su uglavnom isti: visok javni dug je posledica, dok je uzrok uglavnom loša ekonomija. Primera radi, skoro sve zemlje koje su doživele bankrot u poslednjih 50 godina imale su relativno nizak javni dug pre ulaska u krizu. Isti je narastao tokom krize (izuzetak je Grčka). Sa druge strane, skoro sve zemlje stare članice EU imaju javni dug preko 80%, neke i preko 100%, ali siguran sam da nikada neće bankrotirati. Zašto? Zato što imaju jaku privredu koja može da podrži taj nivo duga. Dakle, nećemo bankrotirati zato što nam je javni dug preko 60% ili preko 80%, već zato što neće biti para da finansiramo svoje tekuće obaveze. Šta to znači? Ako vi možete da pozajmite od nekog da bi meni vratili dug i da sa ostatkom preživite do kraja meseca, onda nećete bankrotirati. Bankrotiraćete tek kada više niko ne želi da vam da pare da meni vratite dug, bez obzira na to da li je isti 50, 100 ili 150. Mi još nismo stigli do te tačke, ali je ona sve bliža.
Poslednje dve godine se zadužujemo da bi se razduživali. NETAČNO
Od 27. jula 2012. godine, kada je formirana vlada Ivice Dačića, do 18. avgusta 2014. godine, javni dug je prema podacima Uprave za javni dug porastao sa 15,47 na 21,67 milijardi evra. Dakle, javni dug je za dve godine porastao tačno 6,2 milijarde evra. Svako ko je i malo razuman shvata da je ovo neto povećanje duga. Mi smo se u ovom periodu zadužili mnogo više od toga. Deo smo iskoristili za vraćanje starih kredita (dospelih hartija i otplatu dela Londonskog kluba), a ostatak koji iznosi 6,2 milijarde evra smo potrošili za finansiranje tekućih rashoda. Zaključak je jasan. Poslednje dve godine se nismo zaduživali samo zato što smo morali da vraćamo stare dugove jer bi onda javni dug bio manji od onog iz 2012. godine, a ne veći za 6,2 milijarde evra. Zaduživali smo se uglavnom za tekuću potrošnju. Naravno, sličan zaključak bi se izveo kada bismo analizirali zaduženje u periodu 2008-2012. godina, sa jednom razlikom što smo se tada zaduživali i za kapitalne projekte. Sada toga uglavnom nema.
Zadužujemo se da bismo plaćali visoke kamate na kredite iz perioda pre 2012. godine. NETAČNO
Svako ko se malo razume u bankarstvo smejaće se na ovakvu izjavu. Naime, na kredite koje danas uzmete krećete odmah da plaćate kamatu (ako i postoji neki poček on se odnosi samo na glavnicu). Da to prevedem na jezik javnih finansija: na kredite koje uzmete u januaru, već tokom te iste godine plaćate kamatu. Slično je i sa prodajom državnih hartija, pogotovo onih koje su na period do jedne godine. Dospevaju iste te godine ili eventualno sledeće. Ako se u obzir uzme da je prosečno dospeće svih HoV u zadnje dve godine bilo oko 15 meseci, a od januara do kraja jula 2012. je bilo oko 20 meseci, lako se dolazi do zaključka da se ročnost zaduživanja smanjuje. Dakle, zadnje dve godine se uglavnom zadužujemo da bismo vraćali i kamate iz prethodnog perioda i nove kamate. Šta je od toga dominantno predmet je za malo dublju analizu, ali meni se čini da ako se prosečni rokovi dospeća kredita i HoV skraćuju, to značajno utiče na visinu rashoda za kamate. Dakle, za veliki rast rashoda za kamate kriva je pre svega rastuća dinamika zaduženja u periodu od 2009. godine, ali je rast brzine zaduživanja posle 2012. godine u velikoj meri doprineo tome.
Nastavak teksta možete pročitati u trinaestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
