Jesu li zaista „svi isti“

Srbija ostaje na dobro poznati način ukleta sa jakom državom i nerazvijenim društvom, uključujući osobito i privredu. Ta zlosrećna kombinacija rezultat je nesrećne tradicije tokom koje je država opstajala i na razne načine delovala tokom čitavog milenijuma, dok je demokratski sistem imao za svoj  razvoj na raspolaganju nekih pola veka ukupno

U sećanju povremeno, ali gotovo redovno, oživljava jedan stih davno čitane i uveliko zaboravljene pesme: Svi žarko volimo da budemo voljeni. Ovaj približno navedeni i nesavršenim prisećanjem reprodukovan stih odražava, reklo bi se, jednu univerzalnu ljudsku karakteristiku. Iako po svoj prilici opštevažeća, ona nije jednako zastupljena kod svih pripadnika ljudskog roda, a kod političara – onih koji su vladali, koji sad vladaju i koji rade na tome da se vlasti dočepaju u nekoj, makar i neodređenoj budućnosti – ona je više zastupljena nego kod običnih smrtnika, tj. ostalih pripadnika ljudskog roda. Jer kod njih se ta željena simpatija ne tiče samo emotivne strane njihovog bića, nego uvek poprima i vrlo praktične aspekte. 

Stepen afirmisanosti i značajna reputacija u političkoj javnosti kod ovih, mahom prekaljenih profesionalaca, stvar je izgleda u političkom nadmetanju. Ti izgledi, dakako, opredeljuju i meru u kojoj se mogu nadati uspehu u realizaciji svoje misije i ostvarenju svog konkretnog, posve individualnog životnog učinka. 

Način na koji se političari afirmišu u javnosti, a u biračkom telu nameću kao promišljen izbor višedimenzionalan je i krajnje kompleksan. Uslovljen je složenim interakcijama biračkog tela i pretendenata na vlast, a svrha ovog napisa je da se razmotri tek jedna komponenta u široko razuđenom snopu determinanti ishoda političkih nadmetanja. 

Reč je o jednom u javnosti široko zastupljenom uverenju da su „svi oni isti“ i da nije vredno truda i vremena prebirati razne opcije i mučiti se oko toga za koga glasati. Nema sumnje da ovo uverenje predstavlja oštru negativnu ocenu za sve aktere koji se angažuju u političkom procesu: svaki od njih sebe i definiše i doživljava kao jedinstvenu i izuzetnu mogućnost da se „izborom pravih ljudi“ konačno eliminišu mnogi defekti političkog delovanja, te tako i mnogo šire shvaćenog društvenog života. Biti svrstan u nedostojno šaroliku grupu tutti quanti prava je uvreda za osećaj jedinstvenosti i neponovljivosti koji je političarima bezmalo genetički usađen.

Slika koju političari i njihove organizacije stvore u javnosti važna je determinanta učestalosti smenjivanja alternativnih političkih garnitura. Na najširem apstraktnom planu postoje, kao i kod skoro svih pojava i promena, suprotstavljeni argumenti u prilog promena političkih garnitura, kao i oni u prilog stalnosti i dugoročnosti njihove vladavine. U prilog stalnosti, a protiv čestih smena govori, prvo, činjenica da je mandat sastava  na vlasti ograničen, a svi veći poduhvati, posebno reforme političkog i ukupnog sistema, traže dugoročno planiranje i mnogo vremena za realizaciju projektovanog. 

Drugi argument je spoznaja da je svaka praksa, pa i obavljanje funkcija vlasti, uz ostalo i veliki i neizmerno važan proces učenja; samo duga vladavina omogućava da se rezultati učenja inkorporiraju u praktične akcije i tako predvidivo podignu njihovu efikasnost. Jedan za političare manje laskav argument, jeste da se oni, kad se dočepaju vlasti, pre svega, i to sasvim obilno, materijalno i finansijski obezbede i da, stoga, za društvo ne može biti isplativo da podmazuje veliki broj ionako masnih gusaka, tj. da troši resurse na podmirivanje velikog broja sukcesivno instaliranih vladajućih garnitura. 

Među argumente u prilog smena spadaju uverenje da novi ljudi dolaze sa novim idejama, da su bolje upoznati sa raznim društvenim nepravdama i ostalim manjkavostima, te da su inspirisani i zavetovani za njihovo uklanjanje. Jedan argument za brzo smenjivanje garnitura na vlasti jeste da svaka vlast korumpira svoje aktere a da jako dugotrajna vlast korumpira dublje i šire od vlasti koja bi bila kraćeg veka. To je posebno aktuelno u uslovima kakvi su u Srbiji, gde izostaju valjani mehanizmi za ograničavanje i kontrolu vlasti.

Odgovori na mnoga netom postavljena pitanja zavise od pretpostavki ili uvida o tome kako će se ponašati alternativne garniture na vlasti. Ovde postaje zanimljiv, a svakako i relevantan analitički pristup koji je eminentno ekonomski i koga se ekonomisti ne bi hteli – a ne bi ni mogli – odreći ni po koju cenu. Učinci alternativnih garnitura po logici stvari zavise od njihovih preferencija i ponašanja. A ponašanja su, ako ne baš uvek, a ono poglavito i prvenstveno, sistemski uslovljena.