Obrazovanje i inteligencija nisu jedini,
potrebno je zapošljavati i pozitivne i dobre ljude. Ljude koji nisu
laktaši, bolesno ambiciozni, koji su više okrenuti saradnji, a ne
unutrašnjoj kompeticiji u kompaniji
„Diploma Harvarda sa 24 godine, odlazak u Veliku Britaniju na dva
paralelna mastersa, na Londonskom i Oksfordskom univerzitetu. Preplivan
Lamanš. Opet Harvard, diploma pravnih nauka za tri godine, istrčan
Bostonski maraton”, priča za „Novu ekonomiju“ Tomislav Pavličić o
biografiji „jednog u hiljadu” kandidata za posao u hedž fondu D. E.
Shaw, koji se sa nepunih trideset godina pojavio ispred njega. Pavličić,
psiholog po struci, već se skoro 20 godina bavi upravljanjem ljudskim
resursima, a trenutno najbolje kandidate sa svih strana sveta pronalazi i
zadržava u softversko-konsultantskoj firmi Novus iz Njujorka.
Kako prepoznajete talente?
Većina najboljih ljudi u svom poslu fokusirana je na to da u svemu što
radi postigne najbolji mogući uspeh. To nije motivisano spoljašnjim
svetom, nego unutrašnjim. Kad neko ima prirodni talenat za nešto, on je
najčešće toliko jak da je nezaustavljiv. Čak i ako treba da iz najveće
divljine dođu do svog puta, takvi ljudi uspevaju. Običan čovek bi
odustao mnogo ranije.
Sa druge strane, paradoksalno je, ali uprkos velikim postignućima, vrlo
su skromni i retko spominju svoje uspehe. Pokreće ih unutrašnja
motivacija koja ih stalno gura napred i to je ono za čim tragam.
Kad među najboljima birate najbolje, koje karakteristike presuđuju?
Životni entuzijazam i generalno pozitivan stav o životu su po mom
mišljenju veoma važni. Obrazovanje i inteligencija nisu jedini, potrebno
je zapošljavati i pozitivne i dobre ljude. Ljude koji nisu laktaši,
bolesno ambiciozni, koji su više okrenuti saradnji, a ne unutrašnjoj
kompeticiji u kompaniji. Treba se boriti protiv ostatka sveta, ali ne
unutar kompanije. To je bar moje lično iskustvo.
Zar savremeni svet ne zahteva suprotno od pojedinaca?
To zavisi mnogo od filozofije same kompanije. Kompanije koje se tako
postavljaju su mnogo uspešnije, na duže staze, od onih koje podstiču
takmičenje među zaposlenima. Ako ljudi doživljavaju kolege kao
konkurenciju, svako se bori za sebe, a onda kompanija više izgleda kao
proizvoljno udruženje pojedinaca, a ne kao kolektiv.
Cilj menadžera koji žele da naprave vrhunsku kompaniju i ispred sebe
imaju vrhunske ljude, treba da bude da svaki sledeći zaposleni bude jači
od proseka u tom trenutku u kompaniji. Firma se tako stalno poboljšava.
Nastavak teksta možete pročitati u devetom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
