Kako uspeti u Srbiji

Trojica mladih ljudi, potpuno različitih – različiti su im životni putevi, interesovanja, vrsta posla kojom se bave, kao i planovi, imaju bitne stvari koje ih povezuju – ambicija i energija da uspeju, uprkos svemu. Zato njihove priče mogu da predstavljaju veliku motivaciju za druge mlade ljude koji razmišljaju da li vredi pokušavati i pre svega, da li vredi ostati i raditi u Srbiji. Iz njihovih priča možemo zaključiti da – vredi. Ovo su priče o tome šta rade i kako razmišljaju tri mlada uspešna i ambiciozna čoveka koja svoj put grade isključivo radom i znanjem.

Direktor u 21. godini

Uroš Đorđević, direktor preduzeća Agrounik

Važno mi je da svoju viziju prenesem na sledeću generaciju. Da učinim kompaniju toliko jakom da sutra moju decu vaspitam onako kako sam ja vaspitan i da posao nastavi treća generacija

Uroš Đorđević je postao generalni direktor porodične firme sa samo 21 godinom, mada je od osnovne škole pomagao u svim fazama poslovanja, od proizvodnje, preko računovodstva, do prodaje.

Čime se bavi Agrounik?

Mi se bavimo naučnoistraživačkim radom u oblasti biotehnologije, a kao rezultat toga imamo svoju industrijsku proizvodnju. Proizvode prodajemo preko naše distributerske mreže. Faktički imamo ceo sistem koji počinje od labaratorije i završava kod krajnjeg potrošača, farmera. Pre tri godine smo to podigli na malo viši nivo i imamo posebnu kompaniju koja se bavi samo istraživanjem i razvojem, Biounik. Nastala je kao rezultat projekta Fonda za inovacionu delatnost. Imali smo ideju za projekat, konkurisali smo i osnovali preduzeće po njihovim standardima. Dobili smo 100.000 evra za taj projekat, kupili opremu, zaposlili doktora mikrobiologije i napravili tim koji i sad radi u labaratoriji. Predali smo još jedan projekat Fondu za inovacionu delatnost, a spremamo se i za EU fond Horizont 2020. Ovo je široko područje i još nedovoljno istraženo, ovde nauka ima još da kaže svoje na globalnom nivou. Takođe smo se pozicionirali kao veza fakulteta sa privredom. S druge strane, imamo i firme u BiH i Hrvatskoj, među prvima smo odavde koji su otvorili firmu u Vukovaru 2010. godine. Sve to akumulirano znanje želimo da plasiramo i u regionu, što preko naših kompanija, što preko distributera. Sada smo u fazi registracije proizvoda u SAD i Rusiji. U principu naši proizvodi doprinose povećanju prinosa i rešavaju neke probleme u poljoprivredi.

Kako ste vi dospeli na mesto direktora sa svega 21 godinom?

Moja majka je osnovala firmu pre 15 godina dok je radila doktorsku disertaciju na fakultetu, radeći sa sojevima bakterija. Otkrila je neke sojeve koji daju rezultat kod biljaka i umesto da ostane na fakultetu, otisnula se u preduzetničke vode i odlučila da ponudi tržištu to što je napravila. Krenula je od malog aparata-fermentora koji izgleda kao bojler. Jedna soba u stanu pretvorena je u proizvodnju. Ja sam tada bio šesti razred osnovne škole i pomagao sam u nekim prostijim poslovima i čuvao sam brata pošto je ona stalno bila na terenu predstavljajući bakterije, pošto to niko nije radio i ljudi nisu znali ništa o tome. Između 2004. i 2008. godine stvorena je kompanija njenim radom i onda smo već počeli da sarađujemo sa velikim kompanijama, gde su bili ljudi koji su dosta znali i brzo su videli rezultate. Ja sam u početku radio u proizvodnji i već sam znao da ću u životu biti upućen na naše preduzeće. Upisao sam ekonomsku školu i krenuo redom po kompaniji, od računovodstva gde sam do detalja učio od računovođe. Bavio sam se marketingom, već u sedmom razredu sam se bavio prodajom, prodavao sam na sajmu u Novom Sadu bakama pakovanja za cveće. Video sam kako izgleda kad neko neće da kupi od tebe, kad moraš da pričaš, da pregovaraš. Kasnije sam ušao ozbiljnije u prodaju, pa sam išao na sajmove u regionu. Sve je to išlo uz školu, a tek posle fakulteta mogao sam potpuno da se posvetim kompaniji. Firma se razvila, zaposlili smo dosta ljudi i majka nije morala da se bavi svime. Već je prevaziđen taj preduzetnički nivo i ja sam morao da preuzmem ovu ulogu da bi se ona mogla posvetiti razvoju proizvoda i nauci. Ja sam preuzeo te neke obaveze, recimo prvi put sam išao na sud da svedočim kao zakonski zastupnik firme u vezi sa jednim potraživanjem, sa 21 godinom.

Preduzetnici najbolje uče jedni od drugih

Nemanja Cerovac, IT preduzetnik

Zasad nam država više odmaže u startovanju biznisa, nego što pomaže. Ja je vidim kao kondicionog trenera, gazi te da vidiš koliko možeš da izdržiš. U tome su dobri, u stvaranju prilika za uspešan biznis nisu baš dobri

Kako ste vi ušli u preduzetničke vode?

Nakon fakulteta, posle nekoliko meseci rada u firmi dao sam otkaz jer nisam napredovao brzo koliko sam želeo, a i ne podnosim nametnute autoritete samo zbog godina ili titule. Krenuli smo od „Fishing booker“ sajta za rezervaciju okeanskog dubinskog pecanja i to se dobro razvilo. Nakon toga sam počeo sa drugim projektom, „Source institute“, koji predstavlja organizaciju za „peer to peer“ edukaciju u preduzetništvu sa fokusom na Afriku i Aziju. U svetu je sve napredovalo, a učenje se i dalje svodi na to da imaš jednog profesora koji stoji ispred 30 studenata i kaže – moja je zadnja. Preduzetništvo ne može da se uči na taj način. Poenta je da pomogneš ljudima da međusobno razmenjuju informacije, da se savetuju i daju jedni drugima briljantne ideje. Ljudi imaju različita životna iskustva i ako ja imam neki problem ti mi možeš pomoći iako nemaš veze sa onim što radim. U toj organizaciji sam jedini partner iz Srbije.  Za godinu dana radili smo sa 70.000 ljudi. Ako imamo projekat u Najrobiju i radimo sa 12 preduzetnika, mi istovremeno organizujemo konferenciju gde preduzetnici razgovaraju jedni sa drugima. To nije klasična konferencija gde neko drži predavanje, već imamo blokove od 30 minuta. Neko se javi i kaže šta zna da radi, kakve su mu reference i ako je neko zainteresovan da ga sasluša odlaze na jedan taj blok. S druge strane, neko kaže koji problem ima, a drugi ljudi koji mogu da mu pomognu se jave i imaju 30 minuta da o tome raspravljaju. Sve se to snima i pravi sadržaj koji se kači na internet. Jedan od projekata koje imamo je „Afrika prize“ gde radimo sa 12 najvećih preduzetnika iz supsaharske Afrike. To radimo sa Kraljevskom inženjerskom akademijom, a sponzoriše ga Isak Njutn fond. 

Da li je to jedini projekat kojim se trenutno bavite?

Paralelno sa tim radim na projektu „Laptop friendly“ što je startap nas trojice drugara koji smo zajedno od srednje škole. Jedan je u Guglu, a nas dvojica se bavimo ovim iz Beograda. Voleli smo vikendima da radimo zajedno, ali kako smo mnogo putovali teško smo nalazili mesta sa dobrim internetom, bez mnogo gužve, odakle bismo mogli da radimo. Počeli smo tako što smo za sebe otvorili Gugl tabelu u koju smo upisivali koji su lokali dobri. Onda smo otvorili internet stranicu gde će moći svako da upiše svoj predlog preko postojećih aplikacija kao što je Foursquare, Google maps… Kada smo to podelili sa drugima, za mesec dana smo imali pokrivenih 17 država i shvatili da je ozbiljna stvar. 

Od države očekujem da ne smeta

Darko Mandić, predsednik BEUM-a

Verujem u ovu zemlju. Ja nisam rođen ovde. Rođen sam u Hrvatskoj i ovde smo došli sa onim groznim ratovima. Već sam napravio korak iz zone komfora sticajem okolnosti, tako da ja nemam neku potrebu da  promenim mesto života. Generalno putujem dosta i što više putujem, više volim ovu zemlju. Smatram da ljudi koji nalaze kao primere stvari koje su bolje u drugim zemljama često zaborave da navedu primere iz tih drugih zemalja koji nisu bolji. Često se navodi kako je u Norveškoj plata 4.000 evra, ali ne smatram da svi možemo da budemo ispunjeni tako što živimo u selu od 1.000 stanovnika gde su vremenski uslovi kao u Norveškoj i to u području koje nije endogeno za nas. Verujem u ovu zemlju kao u prostor koji treba da popravi dosta nedostataka, a takav prostor uvek iznedri ljude koji nalaze rešenja i koji koriste nedostatke kao prilike.

Kako ste počeli sa preduzetništvom?

Sa 19 godina, dok sam bio na studijama, shvatio sam da imam viška vremena. Tada sam se dosta družio sa studentima sa FPN i primetili smo da postoji jedan problem u društvu, a to je da mladi o Evropskoj uniji pričaju u ekstremima, ili je sve divno ili je sve užasno, ili će svi dobiti posao ili nećemo moći da pečemo rakiju. Kao nekoga ko je putovao i video institucije u Briselu, to me je nerviralo, jer sam ja te institucije video kao tehnički aparat koji mi ne poznajemo. Mi smo onda odlučili da organiyujemo jednu konferenciju koja će okupiti ljude iz celog sveta i da napravimo simulaciju rada evropskih institucija za studente. Počeli smo 2011. od jednog sastanka, ideje i došli do toga da smo u prvoj godini  bez ikakvog brenda i znanja doveli 150 ljudi u Beograd. Ove godine biće 6. izdanje BEUM-a i doći će oko 300 ljudi iz celog sveta. Sve je počelo čudno. Tražili smo finansije i ja sam prišao svom profesoru na FEFA Goranu Pitiću, koji nas je podržao, ali nas je naučio bitnu lekciju. Delom nam je pomogao, ali delom smo morali i sami. Preporučio nas je Miodragu Kostiću kome smo tražili nekoliko hiljada evra, dao nam je hiljadu. I od sponzorstva od hiljadu evra došli smo da danas godišnje organizujemo projekte vredne 100.000 evra.

Šta je BEUM?

To je organizacija uz koju je tridesetakak studenata u Beogradu odraslo. Tokom ovih pet godina ja sam tri godine bio zaposlen u jednoj kompaniji koja se bavila izvozom meda i sa 22 godine postao sam najmlađi direktor u Srbiji. Nas nekoliko sa poslovima ili na usavršavanju u inostranstvu održavali smo organizaciju koja je radila na umrežavanju ljudi i podsticanju mladih u Srbiji na društvenu participaciju. Ono što nama u Srbiji treba da bismo postali uspešna preduzetnička nacija je ono što u Izraelu zovu „čuhspa“- inat koji pokreće.