Kako zaustaviti Borisa Džonsona

Neuspeh Tereze Mej da provuče sporazum o napuštanju EU i nesposobnost parlamenta da odluči šta u stvari hoće, doveli su do produženja roka za istupanje iz EU do 31. oktobra.

Politički vakuum koji je nastao u mučnim deobama unutar parlamenta i vladajuće konzervativne stranke (ali i opozicionih laburista) iskoristio je već dobro poznati evroskeptik i nekadašnji vođa UKIP-a (u međuvremenu  je napustio stranku) Najdžel Faraž, koji je u januaru 2019. godine osnovao Bregzit stranku. 

Da podsetimo, UKIP je neprestano rastao u biračkom telu (pretežno na račun konzervativaca, ali pomalo i na račun laburista), sve do referenduma 2016. godine. Na izborima 2017. godine pali su na beznačajnih 1,8% glasova sa 12,6% glasova koliko su dobili 2015. godine. To je bila logična posledica izglasavanja izlaska iz EU, čime je njihova agenda (bar se tako činilo biračima 2017. godine) jednostavno bila iscrpljena. 

Međutim, mučni pregovori sa EU, kao i teškoće oko usvajanja dila Tereze Mej doveli su do frustracije birača koji su bili za Bregzit. Ne treba zanemariti ni veliku kampanju u većem delu elite da se ponovi referendum, sa namerom da se preokrene prethodna odluka. Kako su pregovori o izlasku odmicali, kampanja za novi referendum dobijala je sve više maha, što je očigledno imalo efekta i na drugoj strani političkog spektra. Osnivanje Bregzit stranke pratio je ogroman entuzijazam aktivista-volontera, koji su uspeli da organizuju stranku u izuzetno kratkom roku.

Produženje članstva u Uniji do 31. 10. 2019. godine dovelo je i do potrebe da se u UK organizuju evropski izbori u maju ove godine za poslanike kojima bi mandat trajao samo par meseci. To je bio dodatan uzrok frustracije dela birača, pa je tako Faražova nova stranka dobila na evropskim izborima najveći broj glasova (30,5%). Pravi debakl na izborima doživeli su vladajući konzervativci, koji su završili na ponižavajućem 5. mestu sa samo 8,8% glasova; nisu mnogo bolje prošli ni laburisti sa 13,6% glasova.

Konzervativci su umesto UKIP-a koji se defakto ugasio dobili novu noćnu moru – Bregzit stranku. U jednokružnom većinskom sistemu veliki odliv birača ka toj stranci mogao bi da u izbornim jedinicama gde su konzervativci dugogodišnji favoriti dovede do pada na drugo (ili treće mesto) i gubitka inače izvesnog mandata. Sudbina konzervativne stranke na sledećim izborima zavisiće prvenstveno od toga koliko će uspeti da potisne Bregzit stranku, a ne da li će da nadigra laburističku partiju. Nije u pitanju samo ostanak na vlasti; konzervativcima bregzitovci mogu da upropaste toliko mandata da prestanu da budu relevantna politička snaga u parlamentu (u takvom izbornom sistemu pitanje je koliko bi ta stranka sâma dobila mandata, ali bi uništila konzervativce).

Posle debakla sa tri neuspela glasanja u parlamentu oko sporazuma o napuštanju EU bilo je neminovno da Tereza Mej ode sa mesta premijera. Premijerka je i tada pokazala je da je njena ključna osobina izuzetna tvrdoglavost, pa je, bez obzira na to što je bilo jasno da njen mandat podseća na mrtvaca koji hoda, odbijala da se povuče uz krajnje nemušte izgovore.  Iz proceduralnih razloga novo glasanje o njenoj smeni unutar stranke nije bilo moguće do novembra, pa tek kada su pobunjeni poslanici zapretili da će ako treba i izmeniti pravila za smenu vođe, Tereza Mej je 24. maja pristala da podnese ostavku na čelo stranke (a samim tim i na mesto premijera).

Više od 10 konzervativnih poslanika se kandidovalo za njenog naslednika. Posle nekoliko eliminatornih krugova glasanja unutar poslaničkog kluba, celokupno članstvo stranke je dobilo priliku da glasa između „tvrdog“ bregzitera Džonsona i „mekog“ Hanta. Taj duel Džonson je dobio sa 66% glasova; njegovo ključno obećanje članovima stranke bilo je da će Britanija 31. oktobra izaći iz EU, sa sporazumom ili bez njega; novih odlaganja neće biti (za razliku od Hanta koji je pominjao mogućnost produženja).

Krajem jula Džonson postaje premijer, pošto ga je kraljica postavila na osnovu predloga Tereze Mej (o izboru premijera se u Britaniji ne glasa u parlamentu niti se vodi rasprava, njega postavlja monarh samo na osnovu preporuke aktuelnog premijera). Premijer, posle imenovanja, sâm bira sve ministre i njihove zamenike (tamo ministri imaju titulu sekretara, a titulu ministra imaju njihovi zamenici). On je ovlašćen da ih smeni u bilo kom trenutku bez pitanja parlamenta. Jedino ograničenje je da ministri moraju da budu poslanici u parlamentu.

Nastavak teksta možete pročitati u 64. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.