Kuća je postala centar sveta

Sve što je trebalo da se radi od enterijera za  velike strane kompanije koje su imale ogromne poslovne prostore i ideju da svojim zaposlenima priušte neku lepotu života na tom poslu, to više ne postoji. Velike kompanije kojima je trebalo da radim enterijere pre kovida, totalno su ukinule rad u svojim poslovnim prostorima, čak su i rentiranja otkazana. Jednostavno su ih premestili u kuće. Zato mislim da neće više ništa biti isto, ni enterijer ni način života

Kako se bore mali privrednici, samostalni preduzetnici, da prebrode krizu koja je izazvana koronom, posebno ako rade u delatnostima koje sada nisu neophodne, ako su uzeli kredite, imaju zaposlene, a ne mogu ni da planiraju ni da predvide šta će biti sutra? I kome je u toj situaciji teže – vlasnicima koji će morati da prodaju imovinu da bi vratili dugove, ili zaposlenima koji svakog dana žive u neizvesnosti da li će već sutra imati posao. Sa druge strane, korona je promenila i način rada i organizaciju života. O tome smo razgovarali sa Violetom Pavićević, dizajnerkom enterijera, zanimanja čije usluge koriste mahom imućni klijenti. 

Kako vama ide, da li vam je kovid upropastio posao, ili ipak nekako plivate?

Pri prvom udaru korone, svi smo se nekako konsolidovali, osećali smo zajedništvo, mislili smo nekako ćemo, videćemo, bitno da smo zdravi. U tom trenutku kada smo se zatvorili, ljudi koji su mogli da rade onlajn, radili su. Ali  mi  nismo mogli da lepimo pločice i proizvodimo nameštaj onlajn. To je bila jedna strahota. Jedan deo zaposlenih je hteo da radi sa punom zaštitom i punim radnim vremenom, drugi nisu hteli da dođu na posao, bojali su se bolesti. To je napravilo i određeni vid razdora u kolektivu. Pre nego što je krenuo kovid, radilo se po 12-15 sati dnevno, sve je bilo za juče, niko od investitora nije imao strpljenja, ništa nismo mogli da stignemo, i onda odjedanput promena: niko nas nije zvao telefonom, nikom više nije bilo bitno da to bude za juče i  posao je tekao, ali sve što se radilo ugovoreno je pre kovida  

Da li su vam ljudi otkazivali dogovorene poslove?

Izvođenje radova nije moglo da se otkaže jer su gradilišta bila otvorena, ali novi projekti su otkazivani, tako da smo došli u situaciju da smo završili poslove koje smo imali, nove nismo počinjali, a šta nas čeka, ne znamo. Moram da objasnim: mi imamo kapacitet za recimo 100 jedinica koliko možemo da isprojektujemo i proizvedemo. Ako smo imali zastoj u radu od nekoliko meseci, ja ne mogu da povećam kapacitet, on je i dalje tih 100 jedinica, tako da šteta koja je napravljena tokom zastoja ostaje, pošto su fiksni troškovi morali da se plate. Sad da nam krene sve punom parom, mi smo za period zastoja u debelom gubitku.

Samo je pitanje ko će moći da ispliva, a ko neće uspeti. Kako vi procenjujete buduću situaciju u poslu, jer se korona odužila?

Ja radim luksuz, uređenje enterijera bez koga se može, znači nisam preko potrebna i meni mogu da kažu – nećemo. Čini mi se da je psihologija naroda, a samim tim i mojih investitora, nekako došla do te faze „živimo sa koronom“. Idemo dalje, nisu to obimi koji su bili, niti su to poslovi koji su bili ranije, ali srećom radimo za grupaciju ljudi koja takođe radi punom parom, oni su svesni da njihov posao ide dalje, pa automatski i život ide dalje. Drugačije je, ali ljudi su u ovom momentu nekako čini mi se svesni da moraju da podignu kulturu življenja, ili da promene način života. Svi smo sada mnogo više u kući nego što smo bili pre. Kafane, restorani, zaključavaju vrata mnogo ranije  i  automatski svi sede u kući, pa je ta kuća sada dobila na prioritetu ne u smislu luksuza, ne u smislu nadmetanja, ne u smislu ko će lepše, ko će bolje, nego u smislu jedne prijatnosti doma koja je svima postala potrebna. Ponovo je postala mesto gde primaš goste, ali i gde provodiš radno vreme.

Mislite, ljudi su se osvrnuli oko sebe, našli se kod kuće više nego ikad i shvatili da bi tu trebalo da im bude lepše?

Tačno, mnogo je manje putovanja. Ranije je onaj ko radi i ima novca, čekao vikend da se spakuje i odleti negde na tri ili na sedam dana, a to sada više ne postoji. Zašto moleri recimo ne znaju šta će od posla, svi kreče. Izgleda da je bitisanje u kući u suštini okrenulo ljude ne samo enterijeru nego samoj kući, svi nešto spremaju, kuvaju i na taj način je moja neka nada da će posao opstati. I meni je lepo da me sada ljudi zovu da im pravim domove. Čovek misli – to je sada moje sve. I posao i kafana i kuća.

U smislu da su se ljudi okrenuli sebi i svom domu u kome su ranije samo spavali i trčali dalje?

Jeste, mnogo je veća okrenutost kući, pogotovu ljudi koji rade za strane kompanije i koji još od marta prošle godine rade onlajn. E sada, sve što je trebalo da se radi od enterijera za te velike strane kompanije koje su imale ogromne poslovne prostore i ideju da svojim zaposlenima priušte neku lepotu života na tom poslu, to više ne postoji. Velike kompanije kojima je trebalo da radim enterijere pre kovida, totalno su ukinule rad u svojim poslovnim prostorima, čak su i rentiranja otkazana. Jednostavno su ih premestili u kuće. Zato mislim da neće više ništa biti isto, ni enterijer ni način života. Ovo će da prođe, prošao je i rat i bombardovanje, ali mislim da se nikad nećemo vratiti na tačku na kojoj smo bili.