Lažna majka devet Jugovića

Jedno je povremeno se uključiti u vaspitavanje, a drugo svakodnevno robovanje dečjim prohtevima i potrebama, počev od trivijalnog doručka, ručka, večere, do krucijalnijih žrtava za dobro naslednika. Ne, za to nisam sposobna, isuviše sam sebična

Što sam starija, to mi je žalije što nisam rađala. Onda se mislim – da sam to stvarno želela i bila za to sposobna, svakako bih rodila bar jedno dete. Jer, reproduktivno mi ništa nije falilo, već samo adekvatan partner i malo više materinskog instinkta. Tog unutrašnjeg poriva bilo je taman toliko da pružim koliko i šta sam mogla čitavoj plejadi tuđih potomaka, uglavnom muškog roda, što su sad odrasli ljudi, te mogu realno, sa distance, da procenim efekat svog part-tajm vaspitavanja.

Prvog sam „sina“ dobila još pre više od četvrt veka. Bilo je to komšijsko dete, na pragu zrelosti, pomalo zatečeno svojim bekgraundom od koga je smatralo da je naprednije. On se muvao po našoj kući – mog pokojnog bivšeg muža i mojoj – i upijao utiske. Imao je i šta da upija, stan nam je bio riznica koječega, od reciklirane koještarije do svakojakog društva. 

Osim umetničkog i sociološkog uticaja, od nas je dobijao i bračne savete, odnosno, praktična uputstva kako ne treba da postupa sa svojom budućom, osim ako nije želeo da mu život postane nalik Putujućem pozorištu Nikoletić, kako su tog mog supruga i mene zvali bliski ortaci, zbog konstantnih scena dramatičnog prepiranja. 

Nisam se mnogo iznenadila kad je, kao već stasao mladić, upisao Višu likovnu školu, oslanjajući se na svoj talenat, preciznu ruku i moj primer, bar kako sam ja u tu situaciju učitavala. Bila sam ponosna kad je osmislio strip-junaka Pile sa telećom glavom, kakav mi konstrukt nikad ne bi pao na pamet. Tešila bih ga kad bi zapao u ljubavne probleme i ujedno se (u sebi) dičila što je po tom pitanju ekstremniji od mene. Bio je u stanju da legne nasred magistrale u Tivtu, ne bi li svojoj tadašnjoj curi dokazao šta je naumio. Nju više nisam mogla da gledam očima jer je emotivno tlačila mog „sinka“, iako je inače bila vrlo pristojna devojka.

Njega sam uključila i u kafedžijski „biznis“, istina, pokrenut u njegovom dvorištu. I tu je dokazao da na mlađima svet ostaje, jer – da ne beše njega, kafić sklepan za vreme bombardovanja odmah bi bankrotirao. Teško je podneo moj docniji odlazak od muža, smatrajući ovo izdajstvom, kako pomenute persone, tako i činilo se, sebe samog.

Ako je poslednje tačno, moram da primetim da to nije bila korektna reakcija. Naime, u tom trenutku već je bio hiljadama milja daleko. Kao da ja nisam mogla da mu zamerim što je napustio gnezdo i vinuo se u daljine, trbuhom za ogromnom platom? Ukratko, među nama se stvorila izvesna tenzija, pa kad me je prvi put posetio u stanu koji sam delila sa novim izabranikom, prvo što je rekao bilo je „kako ti smrdi ova gajba“. Takođe, nije me oslovljavao sa „mati“, kako je ranije uobičajavao. To me je baš zabolelo, al’ nisam imala kuda. Takva su deca, često nemilosrdna.

U drugom braku, istina – neformalnom, stekla sam drugog „sina“. Ovaj je bio umiljat ko jagnje, preosetljiv, prepametan, ali stidljiv i relativno izgubljen. Zastavši negde na pola Medicinskog fakulteta, imao je vremena da često do nas svrati i ušuška se. Jednom je čak došao u pola noći, dok sam bila sama i to preskačući okolne tarabe. Šta će dete, malo se napilo, pa promašilo pravac.