Manipulisanje našim mozgom kroz istoriju

U svojoj knjizi „Strongmen“, američka istoričarka Rut Ben-Gijat razmatra faktore koji povezuju autoritarne režime kroz istoriju. Polazeći od globalne klasifikacije savremenih društava na demokratije i autokratije, ona najpre konstatuje da današnji svet karakteriše prevlast iliberalnih režima

Čak 60% svetske populacije, naime, živi pod iliberalnim režimima. Iako današnji autoritarni lideri ističu da upravo oni „deliveruju“ stabilnu i efikasnu vladavinu, realnost pokazuje da iliberalne vladavine dovode zemlju do propasti.

Iliberalizam ne uništava samo demokratiju, već i dovodi zemlju do propasti kroz uništavanje njenih prirodnih resursa i korupciju koja uništava ljudski kapital. Jer cilj autoritarca, to jest strongmena, nije boljitak zajednice nego održanje vladara/strongmena na vlasti. Rut Ben-Gijat (Ruth Ben-Ghiat) pokušava da da odgovor na nekoliko konkretnih pitanja:

U kojim momentima i okolnostima autokrate (strongmen ili jaki vođa) dolaze na vlast?

Okolnosti koje pogoduju ustoličavanju strongmena su oni momenti u razvoju društva kada postojeća vladajuća garnitura ne može da ponudi odgovore na promenjene okolnosti i nove zahteve vremena. U tim okolnostima jedan autoritarac/strongmen komunicira sa glasačima na originalan način, obraćajući se njihovim željama, potrebama, čežnjama ili frustracijama.

On predstavlja sebe kao sredstvo za zadovoljenje tih želja ili frustracija u društvu. Konkretno, to može biti potreba za sigurnošću pred najezdom migranata, pred mogućim gubitkom posla, ljutnja zbog izgubljenih teritorija, rata ili osveta zbog ugnjetavanja (tzv. kompleks žrtve).

Takođe, u momentima progresivnih društvenih promena, kao što su emancipacija žena, osvajanje sloboda, radničkih prava ili oslobađanje od ropstva, kada može da se javi nezadovoljstvo i nesigurnost u delovima društva koji su izgubili privilegije i žal za „starim dobrim“ vremenima, autokrata će se često obraćati upravo tim slojevima društva i zakačiti se na njihove potrebe i običaje koji su do tada bili zadovoljeni, kao na primer rasna ili etnička supremacija, muška dominacija, ugrožavanje tradicionalnih ili religijskih normi i slično.
 
Kako da prepoznamo autokratu dok je još u povoju?

Strongmen obično dolazi na vlast legalno, putem izbora. Još tokom kampanje on testira javno mnjenje i ispipava do koje granice može da ide u kršenju zakona i etike. Tako strongmeni izražavaju simpatije prema nasilju ili drugim režimima (često u prošlosti) koji su sprovodili nasilje. Na primer, Tramp u izbornoj kampanji izjavljuje da bi mu pošlo za rukom da ubije nekog na Petoj aveniji i zadrži podršku birača. Našoj javnosti je verovatno poznatiji primer često korišćene rečenice „pa šta?“. Dakle, strongmen već u svojim ranim javnim nastupima ne krije kakve su mu namere, ali javnost, po pravilu, na to ne reaguje adekvatno i pravovremeno.

Kako strongmen dolazi na vlast? 

I ovde se prepoznaje jedna matrica zajednička mnogim autoritarnim društvima u raznim istorijskim trenucima. Strongmena obično podržavaju konzervativne, rasne, polne ili finansijske elite. U strahu da ne izgube privilegije u društvu, te elite sklapaju pakt ili savez sa strongmenom, gde ga one podržavaju čak i u kršenju normi i zakona, da bi im on zauzvrat osigurao zadržavanje njihovih povlašćenih pozicija u društvu.

Te elite se zanose mišlju da će uspeti da kontrolišu strongmena, mada im se to, kako pokazuju istorijske činjenice, često obilo o glavu. Pri tome, pokazuje se još jedna pravilnost, a to je da oni koji sklope pakt sa strongmenom na početku njegove karijere, ostaju privrženi tom savezu do samog kraja, ma šta da je taj lider u međuvremenu uradio, to jest, ma kakva zlodela da je počinio.

Ben-Gijat zaključuje da je u osnovi funkcionisanja autoritarizma tzv. kult ličnosti. Konkretno, lider treba da bude čovek iz naroda, ali i superioran, iznad svih. On je istovremeno i običan čovek i supermen. Znači, u momentu kada primetimo da u nekom društvu u javnom diskursu počne da jača kult ličnosti, to može da nam bude signal da se sprema neko „iščašenje“ u razvoju, odnosno skretanje u smeru diktature, suspenzije vladavine prava, ugrožavanja prava čoveka i udaljavanje od demokratije.

Koja su sredstva vladavine strongmena?

1. Propaganda. Propaganda je set komunikacionih strategija koje su usmerene ka obeshrabrivanju kritike i ubeđivanju ljudi da je realnost ono za šta lider tvrdi da je realnost. Ben-Gijat citira Gebelsa: „U propagandi, kao i u ljubavi, sve što je uspešno je dozvoljeno.“

Strongmen je tipično jako zainteresovan i uspešan u korišćenju najsavremenijih komunikacijskih tehnologija koje mu omogućavaju direktno obraćanje narodu.

Musolini je tako bio uspešan na nemom filmu (zbog čega je izuzetno gestikulirao, jer nije bilo tona). Ton film i radio su izuzetno usavršeni u Hitlerovoj Nemačkoj, upravo zato što je Hitler bio uspešan i vatren govornik. Indijski premijer Modi masovno koristi tehnologiju holograma da bi se „lično“ obraćao narodu kao sveprisutan i skoro kao božanstvo. Tramp je izuzetno vešto koristio Tviter, a Berluskoni je obilato koristio svoje privatne televizije…

U propagandi, ceo „trik“ je u izazivanju buke, ali istovremeno i u ućutkivanju. Ljudi, ali i ideje koje se protive strongmenu, naprosto nestaju i bivaju izbrisane i ućutkane. Tako je, na primer, Pinoče ukinuo studije društvenih nauka u Čileu, a Orban ukida džender studije, kao i istraživanja i diskusije u vezi sa klimatskim promenama. Naravno, ovde spada i fizički progon i ugrožavanje prava na rad ljudi koji se usude da se suprotstave ili kritikuju vođu.

2. Mačizam. Pored nasilja i propagande, mačizam takođe služi jačanju moći vođe/strongmena. Autorka citira Trampa „Kada si zvezda, onda ti je sve dopušteno. Uhvati ih za p… (ženski polni organ, prim. autorke)“.

Mačizam se ispoljava na tri načina. Prvi je ponižavanje žena i ženskog. Drugi je propagiranje hipermaskuliniteta. Treći se ogleda u potiskivanju svakog alternativnog oblika ispoljavanja polnog identiteta i polnih uloga. Zato mačizam ukida ženska prava, prava LGBT populacije, pa i samo njihovo postojanje.

Sa druge strane, mačizam se ispoljava u isticanju hipermuškosti i snage vođe. Kao fašistički duče, tako i Putin voli da se skine do pojasa i slika u svojim mačo avanturama. Tramp je u tom smislu otišao korak dalje, objavivši sliku na kojoj je takođe go do pojasa, ali umesto svog torza, sa „pozajmljenim“ torzom Rokija 3 (Silvester Stalone).

Uloga i efekat mačizma u komunikaciji sa populusom je u tome da istakne kako je vođa supermen kojem je moguće i dozvoljeno više nego običnom čoveku.

Kada javnost „navuče“ na takvu sliku sebe, onda je vođi/strongmenu dozvoljeno i ono što običnim smrtnicima nije, a to je da krše zakon i sprovode svoju slobodnu volju. Izvrdavanje zakonu i etici je esencija autoritarizma.

3. Korupcija. Strongmen oličava personalizovanu moć. To znači da privatni politički i ekonomski interesi vođe imaju primat nad opštim i nacionalnim interesima. Tako je Tramp dve trećine svog radnog vremena provodio promovišući interese privatne osobe Donalda Trampa.

Putin je poznat po korupciji i ličnom bogatstvu koje je stekao kao predsednik. Kao Putin, tako i Erdogan šalje ogroman broj svojih neistomišljenika u zatvore ili izgnanstvo, konfiskujući njihovu imovinu i pripajajući je ličnom bogatstvu.

Ali, korupcija nije samo materijalna. Ona se odnosi i na promenu moralnih načela i profesionalne etike. Strongmen i njegov režim primoravaju ljude da pristanu na ono što su ranije smatrali amoralnim ili ilegalnim. Strongmen je specijalista u prevođenju onog što je nekada bilo nezamislivo u realnost svakodnevnog funkcionisanja. Strongmeni su inovatori u laganju, lopovluku i nasilju.

Da bi održali i ubrzali korupciju autoritarci/strongmeni za saradnike dovode ljude sa krivičnim dosijeima, kao i prijatelje i familiju. Time stvaraju kliku ili klan u kojem jedni druge podržavaju u jačanju i zataškavanju korupcije i kršenja zakona.

4. Nasilje. „Postoje tri načina kako da izvršite uticaj na nekog: ucena, votka ili pretnja smrću“ (Vladimir Putin, 2000, kao KGB oficir). Strongmen shvata nasilje kao nešto neophodno, poželjno ili čak kao patriotski čin. Polarizacija u društvu se promoviše. Promoviše se ideologija preživljavanja. Filozofija borbe za opstanak, odnosno logika „ili ti ili ja“. Tu samo najjači opstaje. Strongmen aktivno pojačava strah za opstanak zajednice kroz narative o, na primer, ugroženosti od strane migranata, ugroženosti bele rase, ugroženosti ortodoksnih hrišćana itd. Time strongmen izaziva spremnost u narodu da se sukobi sa tim nekim drugima koji, navodno, ugrožavaju njegov opstanak.

Naravno, strongmen se plaši svrgavanja sa vlasti. Da bi odvratio moguće suparnike, on se služi signalizovanjem svoje moći igrajući ulogu supermena (hipermačizam), gušeći protivnike i kritičare na svaki način, kao i podstičući i okrećući osećanja straha i mržnje prema nekim drugim zamišljenim izvorima pretnje (migranti, izdajnici u našim redovima, stranci…).

Kako strongmen gubi vlast?

Svaki diktator ima neke slabe tačke koje na kraju potkopaju njegovu moć. Često, na primer, započinju ratove koje nisu u stanju da dobiju. Ben-Gijat koristi izraz „kockanje da bi se vaskrslo“ (Gambeling for reserection), što je preduzimanje grandioznog, velikog čina za koji očekuješ da će ti povratiti reputaciju. Invazija Putina na Ukrajinu se čini kao primer „kockanja da bi se vaskrslo“.

Ipak, na kraju krajeva, korupcija vremenom nagriza ceo sistem. Autokrata se okružuje nestručnim ulizicama koje mu govore ono što on želi da čuje, a ne ono što je istina ili od koristi da bi se opstalo.

Takve okolnosti strongmena na koncu slabe, čineći ga odvojenim od realnosti i neprilagođenim zahtevima okruženja i zadacima opstanka.

Na sličan način kao Putin, na kraju svog mandata i Tramp poseže za poslednjim „kockanjem da bi vaskrsnuo“ i najpre pokušava da izmanipuliše elektorske glasove, da bi posle toga povukao još rizičniji potez iniciranja državnog prevrata, tj. puča, 6. januara 2021. godine.
Pri tome, krajnji cilj Trampa (kao jednog od strongmena) nije da izmeni rezultate tih izbora, već da uruši poverenje glasača u demokratski izborni sistem u celosti, relativizujući vladavinu zakona i otvarajući vrata primatu lične vladavine i kulta vođe/strongmena.

Kako da se društvo zaštiti od okupacije od strane strongmena?

Najpre, ne treba zatvarati oči i relativizovati signale da je pretendent na vlast sklon nasilju. Previše često u istoriji se ponavljala priča o kolektivnom samouljuljkivanju kroz ideje da je, na primer, naša nacija dovoljno demokratska ili civilizovana da bi u njoj pobedila autokratija i tome slično.

Dakle treba biti budan, svesno uočavati i javno imenovati rane simptome autoritarizma/strongmena u javnom životu.

Drugo, treba aktivno raditi na razvijanju i promociji alternativnih vidova vladavine koji su zasnovani na humanim vrednostima. Nažalost, svedoci smo da javnost prečesto dočekuje „na nož“ i kritikuje, na primer, finsku premijerku zbog njenog mladalačkog bezbrižnog ponašanja na žurci. Ali, zapitajmo se: šta je u tome loše? Ili, čime to vladari koji nose kalašnjikove zaslužuju veću podršku i divljenje od mlade, lepe i energične liderke jedne slobodne i demokratske zemlje?