Megafoni kao partizani

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

Ovog februara, tačno 19. navršilo se 100 godina od izlaska prvog broja lista „Borba“, glasila Komunističke partije čiji je rad te 1922. bio već dve godine pre zabranjen, pa je i list do 1928, dokad je izlazio, delio ilegalnu sudbinu svoje partije. Obnovljen je 1941. godine u oslobođenom Užicu, u „Užičkoj republici“. 

I, posle žestoke ofanzive i povlačenja partizana iz ovog grada, delio sudbinu partizanskih jedinica koje su pod borbom, žrtvama, uz mnoštvo ranjenika „kružile“ od istočne do zapadne Bosne i nazad.

To je već druga istorija, ali se ratna istorija „Borbe“ može svesti na stalno seljenje, pod borbama i napadima, od mesta do mesta. Selilo se uredništvo, ali i skromna štamparija, na konjima i oskudnim vozilima. A ipak je, kad god je mogla, bila štampana, izlazila. Skroman tiraž raznosili su kuriri do jedinica, narodnooslobodilačkih odbora po mestima, selima, mnogi ginući pritom… Bežala je „Borba“, gonjena i proganjana.

Posle rata postala je zvanični list Komunističke partije (kasnije SKJ), pa je postala organ, u to vreme postojećeg Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, pa je pred devedesete postala organ reformističke savezne vlade Ante Markovića, da bi ubrzo, sredinom devedesetih, kao napredna, i reformistička, profesionalna i demokratska – nestala. Kao i federacija čiji je izdanak bila. Opet pod progonom. Vlasti u Srbiji su umesto takve, smislile i jedno vreme izdavale nekakav njen surogat (kao što i sad imaju mesečni surogat). Slobodni, nepotkupljivi novinari preneli su njenu profesionalnu ideju iz najboljeg „herojskog doba” i razgranali je u nekoliko nezavisnih listova… Ali to je već – treća istorija.

A priča iz naslova sledi.

Vladimir Dedijer, jedan od urednika „Borbe“ još iz užičkorepubličkih dana, pišući svoj znameniti ratni dnevnik koji je šezdesetih i sedamdesetih godina pobuđivao veliku javnu pažnju i kontroverze – u njemu ne piše samo o uređivanju ovog lista, već svedoči ratnim strahotama, ofanzivama, uz obilnu dokumentaciju pokazuje ko je bio na pravoj, a ko na neprijateljskoj strani… Ali to je – peta priča.

Za ovu priliku, u znak sećanja na ovaj list i njenog urednika Dedijera, donosimo bezmalo jedinu veselu, festivalsku, a ratnu priču koja se može naći među blizu 3.000 stranica ovog dnevnika: Kako je proslavljen 1. maj 1943. u Ljubljani.

Veče pred praznik, žene i omladina izašli su na ulice i masovno počeli da dele letke na običnoj hartiji sa kratkim parolama, ali i odštampanim crvenim zastavama. Italijani su se, piše, izbezumili, vojska je izašla na ulice i terala ljude kući. Ali glavno iznenađenje došlo je „tačno u 9 sati i 2 minuta”. Na okolnim brdima i oko parka Tivoli počela je akcija koju je organizovala obaveštajna služba Osvobodilne fronte. Počelo je paljenjem velikih vatri.