Metla i dnevnik u istom košu

Plate prosvetara jesu na nivou proseka, ali je prosečna plata u Srbiji ipak mala za nivo odgovornosti koji prosvetni radnici drže u svojim rukama: budućnost zemlje i nacionalne ekonomije

Kada su predstavnici Vlade Srbije nakon velikog štrajka prosvetnih radnika 2015. stavili potpise na sporazum sa sindikatima obrazovanja, u članu tri tog dokumenta je pisalo da će Vlada, uz učešće sindikata, pripremiti poseban zakon kojim bi se definisale plate svih zaposlenih u javnom sektoru, a koji bi se primenjivao od 1. januara 2016. Od tada je uvođenje platnih razreda više puta odlagano, a najnovije pomeranje roka za 2025. godinu ministarka državne uprave i lokalne samouprave Marija Obradović obrazlaže pandemijom i borbom za ekonomski rast u vreme pandemije. 

„Reforme zarada u javnom sektoru imaju implikacije po budžet, a prema iskustvu iz drugih zemalja, takve reforme su dugogodišnje i zahtevaju dodatnu masu u budžetu“, rekla je Obradović, poručivši da uređenje sistema plata i dalje ostaje strateško opredeljenje države.

Predstavnici Fiskalnog saveta pak smatraju da je pomeranjem roka za uvođenje novog sistema zarada Vlada implicitno priznala da od ove reforme odustaje.

U zakonu o platama u javnom sektoru koji je usvojen pre četiri godine, ali nije u primeni baš zbog platnih razreda, stoji da njihovim uvođenjem nikome plata neće biti smanjena. To znači da nema novih para, nema preraspodele, ni mogućnosti da se platni razredi uvedu, komentariše novo odlaganje Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine.

Nisu samo 2015. prosvetari štrajkovali tražeći da svi zaposleni u javnom sektoru sa istom stručnom spremom budu jednako plaćeni. Uvođenje platnih razreda, sa akcentom da budu pravedni, bio je ključni zahtev u svim dosadašnjim protestima sindikata obrazovanja, ali su umesto toga dobijali samo skromne sektorske povišice. 

Prosvetari su se platnim razredima najviše približili u jesen 2018. godine, kada su, takođe posle štrajka, dobili obećanje da će im plate u naredne dve do tri godine porasti za oko 35 odsto, te da će oko 58.000 zaposlenih moći da računa na startnu poziciju u devetom platnom razredu. Ni od toga nije bilo ništa.

„U prethodne tri godine plate u prosveti nominalno su uvećane za oko 25 odsto, a kad uzmemo u obzir i inflaciju, realno povećanje od kraja 2018. do kraja 2021. iznosi oko 16 odsto. To je možda iz ugla zaposlenih bilo nedovoljno, ali više od toga budžet bi teško izdržao“,  kaže za Novu ekonomiju Marko Milanović, specijalni savetnik iz Fiskalnog saveta.  

On ukazuje da prosveta zapošljava najveći broj ljudi u javnom sektoru (preko 150.000 ljudi računajući predškolsko i visoko obrazovanje) pa svako povećanje plata u tom sistemu ima velike budžetske implikacije. 

Obećanje o rastu plata od 35 odsto kroz svega tri ili čak dve godine u startu nije bilo realistično, tj. moglo se desiti samo ako bi se gotovo zamrzle plate u drugim važnim delovima poput zdravstva, vojske, policije, što ne bi bilo ekonomski opravdano – ističe Milanović. 

Podseća i na drugi problem pregovora iz 2018. kad su prosvetni sindikati zahtevali da nastavnici budu u devetoj platnoj grupi, kako bi dobili bolje raspone plata. Međutim, naš sagovornik kaže da visina nove zarade (samim tim ni relativni paritet) ne može da se izvede samo iz vrednosti koeficijenata, već da presudnu ulogu ima visina osnovice. 

I vreme i politička volja

Milanović objašnjava da vrednost koeficijenta jeste važna, ali se ne može posmatrati izolovano. „Vlada je, recimo, mogla da prihvati da kompletno nastavno osoblje u školama bude svrstano u devetu platnu grupu, ali da posle toga donese odluku da osnovica za isplatu zarada bude niska, na primer 15.000 dinara. To bi rezultiralo novom platom nastavnika od oko 60.000 dinara, što bi bilo čak i manje nego što sada primaju. A onda bi se pogoršali i drugi parametri zarada u javnom sektoru“, objašnjava on. Naime, sve platne grupe od prve do devete morale bi se „nagurati“ u raspon između minimalne zarade i 60.000 dinara, što bi rezultiralo njihovom izrazitom kompresijom. Zbog toga je Fiskalni savet od početka zastupao stav da je najvažnije da se osnovica što više približi minimalnoj zaradi, a da se onda razumnije definišu koeficijenti. Međutim, pregovori Vlade i sindikata vodili su se isključivo o koeficijentima, zbog čega je čitava reforma od početka postavljena pogrešno, tvrdi stručnjak iz Fiskalnog saveta.