Polovina mladih bi da ode, a polovina onih koji odu ne bi da se vrate. Odlaze u potrazi za boljim poslom, višom zaradom, uređenijim sistemom, ali pre svega zato što ne veruju da u Srbiji može dostojanstveno da se živi. Radi li država nešto da ih razuveri ili je to samo još jedna fraza u premijerkinom ekspozeu?
Više od polovine mladih planira da napusti Srbiju, pokazuje istraživanje Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS). Ovakve planove nešto češće imaju mlade žene nego njihovi muški vršnjaci, ali su i jednima i drugima razlozi slični – otišli bi pre svega da bi preko granice našli dostojanstveniji život i viši standard života. Osim ova dva ključna razloga, mladi u ovom istraživanju navode i to da bi otišli i zbog veće šanse za zaposlenje, boljeg okruženja za osnivanje porodice, boljih javnih usluga, kao i većeg stepena slobode.
Kako iz KOMS-a navode u odgovoru „Novoj ekonomiji“, ne postoje precizni podaci o tome koliko se mladih godišnje iseli iz naše zemlje, ali empirijska studija Fondacije „Friedrich Ebert“ ukazuje na to da stručnjaci procenjuju kako je u periodu od 2008. do 2015. godine više od 240.000 građana Srbije otišlo iz zemlje, a procene OECD-a i UN su da godišnje iz naše zemlje ode i do 49.000 ljudi.
„Mada bez konkretnih brojeva, većina statistika pokazuje da su oni koji u najvećem obimu odlaze upravo mladi“, objašnjava Anja Jokić, programska asistentkinja KOMS-a.
Najpoželjnija Zapadna Evropa
Ubedljivo najveći broj mladih bi najradije otišao u zemlje Zapadne Evrope. Jedna od onih koji su ovaj plan već ostvarili je i Dunja Milošević, koja trenutno živi i radi u Parizu gde je otišla odmah nakon završetka srednje škole. U Francuskoj je završila osnovne i potom master studije iz oblasti finansija i strategije, da bi se zatim i zaposlila u filijali osiguravajuće Axa grupe.
Kako objašnjava, od vrtića je učila francuski jezik, koji joj je kasnije postao i omiljeni predmet u školi, pa je i nakon nekoliko letnjih škola jezika u Francuskoj, studiranje u ovoj zemlji postalo sve izvesnije.
„Sada mi se, u retrospektivi, čini kao da se moj odlazak na studije u Francusku nikad nije ni dovodio u pitanje“, objašnjava Dunja.
Kako kaže, iako je svoju odluku da ode iz Srbije puno puta preispitivala, nikada se zbog nje nije pokajala. Međutim, odluka da ostane u Francuskoj se za sada odnosi samo na nekoliko narednih godina i, kako kaže, nikako nije definitivna.
„Na eventualni povratak u Srbiju uticaće više faktora, poput ekonomske i političke situacije u zemlji, obrazovnog sistema i stanja u društvu. Najbitnije će mi svakako biti da u trenutku kada osnujem porodicu, za odgajanje dece izaberem što bolje uslove, tako da će tu bitan faktor biti i moj brat i roditelji koji su u Srbiji.“
Iako Dunja razmišlja o eventualnom povratku u zemlju, ovu opciju ne razmatra polovina studenata koji se školuju u inostranstvu, pokazuje istraživanje „Migracije studenata“ koje je 2018. godine objavio Kabinet ministra bez portfelja zaduženog za demografiju i populacionu politiku. Oni koji pak o povratku i razmišljaju, ističu da je potrebno da se ispune određeni uslovi kako bi se na ovakav korak i odlučili. Skoro svaki peti student iz ove ankete planira da ostane u inostranstvu dok ne obezbedi dovoljno novca za pokretanje sopstvenog biznisa, dok nešto manje njih namerava da ostane u stranim zemljama sve dok ekonomska situacija u Srbiji ne bude stabilna ili bi se vratili onda kada steknu dovoljno profesionalnog iskustva.
U Ameriku – i programeri i pijanisti
U istom istraživanju ističe se i da je Nemačka prvi izbor kod mladih u Srbiji i to kako onih koji dolaze sa prirodno-matematičkih fakulteta, tako i onih sa društveno-jezičkih. Izbor je jedino nešto drugačiji kada su u pitanju zanimanja iz oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija, kada se mladi najpre odlučuju da sreću potraže „preko bare“. Ipak, da Sjedinjene Američke Države nisu izbor samo mladim informatičarima primer je i Nenad Ivović, mladi pijanista iz Srbije koji trenutno predaje na Jejl univerzitetu.
Nenad je najpre završio master studije na Univerzitetu u Tel Avivu u Izraelu, da bi se nakon toga, 2015. godine, preselio u Ameriku, magistrirao na Jejl univerzitetu, a poziv za posao na istom univerzitetu stigao mu je odmah nakon završetka studija.
„Studiranje na različitim univerzitetima sa različitim mentorima je samo obogatilo moje znanje. Suvišno je reći da život u različitim državama, različitih kultura, utiče na vašu ličnost u svim aspektima života“, objašnjava Nenad za „Novu ekonomiju“.
Kako dodaje, veruje da trenutno nije pravi trenutak za vraćanje u Srbiju, ali se tome nada u budućnosti.
„Ja sam rođen u Srbiji i odrastao sam u Beogradu. To je moj grad, tu su mi porodica i prijatelji i to se nikada neće promeniti.“
Smatra da uslove za povratak ne treba postavljati kao ultimatum, već treba raditi na tome da se uslovi stvore, a to je, kaže, kompleksno pitanje jer nijedna profesija nije izolovana od sistema funkcionisanja jedne države. Osvrćući se na ono čime se i sam bavi, kaže da veruje da umetnost koju smatra uzvišenom, ne može da dođe iz osiromašene kulture.
„Kultura za mene označava način ponašanja jednog naroda, nešto što primetite čim dođete u neku zemlju: da li su ulice prljave ili čiste, arhitekturu starog i novog dela grada, način kako se ljudi ophode jedni prema drugima, način vožnje u saobraćaju itd.“
Svedoci smo, objašnjava, da Srbijom u poslednje vreme dominiraju ponašanje i reči izgovorene u rijaliti programima, nasilnim pesmama i filmovima koji propagiraju lako zarađen novac, luksuzan život i kriminal kao ultimativni pojam uspeha u životu.
„Iako je ovo nažalost neminovna tema prisutna u svakom društvu, čini mi se da je u Srbiji previše uzelo maha i voleo bih da se sistemski propagiraju lepše i vedrije teme, kojih svakako ima.”
Gde svoga nema, gde brata nije
Kada ne žele da odu, mladi najčešće ostaju zbog toga što ne žele da žive na drugom mestu ili što žele da budu sa svojom porodicom i prijateljima, pokazuju podaci istraživanja KOMS-a. Slično su istakli i naši sagovornici, Dunja i Nenad, koji oboje u svojim odgovorima ističu privrženost porodici i prijateljima. Dunja, na primer, objašnjava kako ni nakon šest i po godina koliko živi u inostranstvu ne može da se navikne da brata i roditelje ne viđa svakog dana.
„Napuštanje porodice, prijatelja i svega ostalog i odlazak u nepoznato gde treba sve ponovo izgraditi je, skoro svakom ko se odselio u inostranstvo, predstavljalo veliki napor. Iako sam izgradila život u Parizu kakav sam želela godinama unazad, još uvek se nisam u potpunosti navikla na činjenicu da ne mogu da se vidim sa porodicom u roku od pola sata, kao što bi bio slučaj da i dalje živim u Beogradu.“
Zabrinjavajući podatak iz istog istraživanja je da tek 12 odsto mladih veruje da se sasvim pristojno živi u Srbiji. Upravo zbog toga što su razlozi za odlazak mladih iz Srbije prvenstveno ekonomske prirode, iz KOMS-a ističu da je neophodno pronaći mehanizme zaštite radnih prava, smanjiti sivo i crno tržište i osnažiti ugovore mladih.
„Ovo je posebno važno u vreme krize i usled posledica izazvanih kovid-19 pandemijom kada je deo mladih izgubio poslove, delu su smanjeni prihodi i kada značajan broj mladih strahuje za svoj posao (31%). Kao prioritet bi trebalo postaviti očuvanje finansijske nezavisnosti mladih koji su aktivni na tržištu rada, te zaštititi ih ukoliko dođe do talasa otpuštanja i ne dozvoliti da mladi podnesu najveći teret“, kaže Jokić, programska asistentkinja KOMS-a, u odgovoru „Novoj ekonomiji“.
Dodaju kako se mladi prilikom zapošljavanja susreću sa ograničenom ponudom radnih mesta i teško pronalaze posao u svojoj struci, sa čim se naročito suočavaju mladi koji dolaze iz društvenih nauka. Takođe, mladima u toku školovanja često nedostaje prakse i praktičnog znanja, a praksa koja dolazi nakon školovanja je uglavnom neplaćena.
„Podaci pokazuju da ako mladi žele da nađu bilo kakav posao, to je relativno lako postići, dok je kvalitetnije poslove teže pronaći. Ono što je njima u tim slučajevima bitno jesu visina plate i uslovi rada jer su oni neretko prijavljeni na „minimalac“, preko studentskih zadruga i slično. Njima su još bitni i mogućnost napredovanja, radno vreme, kao i mogućnost za učenje“, dodaje Jokić.
Ne idu samo zbog para
Ipak, da mladi ne odlaze samo zbog ekonomskih prilika smatra politikolog Vuk Velebit.
„Mislim da, za razliku od devedesetih godina kada su ljudi odlazili zbog ratova, siromaštva, izolacije, danas ljudi odlaze ne samo zbog novca već i zato što žele da žive u uređenom sistemu. Mladi kada pomisle da napuste Srbiju razmišljaju o boljem poslu, plati, obrazovanju, ali i o životu u sistemu gde postoje jasna pravila igre“, kaže on.
Vuk je i sam deo osnovnih studija proveo u inostranstvu i to studirajući u Konstancu u Nemačkoj. Ipak, i pored toga što je „probio led“ kada je u pitanju odlazak iz zemlje na relativno duži period, on ističe da nikada nije ozbiljno razmišljao da ode iz Srbije.
„Mnogo sam više i ozbiljnije razmišljao o tome kako da uredimo Srbiju da bude zemlja poput nekih zapadnoevropskih država gde najveći broj naših građana i odlazi u potrazi za boljim životom.“
Zbog toga je, kaže, i dalje ovde – veruje da su promene nabolje moguće.
„Postoji toliko sjajnih ljudi ovde i verujem da ćemo uspeti da napravimo Srbiju da bude daleko bolje mesto za život nego što je danas. Imamo odlične ljude, ali loše političare. I to mora da se promeni.“
Smatra da mora da se promeni i taktika kojom država podstiče mlade da ostanu da žive u svojoj zemlji.
„Umesto priče o subvencijama za radna mesta za mlade ili nekakvim novčanim podsticajima, vlast treba da uredi sistem da imamo institucije i jasna pravila igre koja će omogućiti i više investicija i bolje plate i život za mlade. Prošle godine sam napisao jedan tekst na tu temu, nakon čega me je premijerka Brnabić javno pozvala na razgovor, ali se taj razgovor nikada nije desio i tad mi je bilo jasno da tu nema ni iskrenih namera sa njihove strane da se bilo šta promeni.“
Ipak, načelno, namera da se mladima pruži podrška i pomoć postoji. To je u svom ekspozeu istakla upravo premijerka, kada je kao jedan od prioriteta istakla unapređivanje omladinskog preduzetništva i pojednostavljenje poslovanja mladih preduzetnika. Takođe, postoji i niz strategija, akcionih planova i paketa podrške. Međutim, kako iz KOMS-a ističu, većina podataka pokazuje da mladi nemaju ekonomsku ili stambenu nezavisnost, pa tako dosta njih radi za minimalnu naknadu, a 66% mladih živi u porodičnom stanu sa roditeljima. To sve sigurno utiče na razmišljanja i odluke mladih kada je pravo vreme za osnivanje porodice, jer je za tako nešto neophodno imati osnovne uslove – posao i krov nad glavom.
*Ovaj tekst je podržao Balkanski fond za demokratiju. Stavovi izraženi u tekstu ne predstavljaju nužno mišljenje Balkanskog fonda za demokratiju, Nemačkog Maršalovog fonda SAD, već su isključivo odgovornost Business Info Group.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
