Vesti iz izdanja

01.06.2024. 05:19

Štampano izdanje

Autor: Bogdan Petrović

Naredni budžet ključan za budućnost Evropske unije

Veliki zahtevi, a malo para

kovanice

Pred Evropskom unijom se nalazi niz izazova: dve supersile, SAD i Kina, subvencionišu nove tehnologije ogromnim budžetskim sredstvima, dok EU nema adekvatan odgovor; rat u Ukrajini i vojna pomoć toj državi zahtevaju znatna izdvajanja za odbranu, a, pored toga, potrebno je obezbediti sredstva za ambicioznu „zelenu agendu“

Kako bi Evropska unija (EU) odgovorila na sve izazove, neophodno je da obezbedi sredstva u budžetu od 2028. do 2036. godine, pošto u sadašnjem nema prostora. U novom budžetu bi trebalo da se nađu i sredstva za proširenje, ukoliko Unija želi da se pokaže iole kredibilnom u svojoj politici prema Ukrajini, Moldaviji i Zapadnom Balkanu.

Iako je do stupanja na snagu novog budžeta ostalo još tri i po godine, u Briselu su počeli da pripremaju predloge kako bi na vreme počeli sa (po pravilu) mučnim usaglašavanjem 27 država članica.

Budžet EU je već prevaziđen

Evropska unija se finansira iz sedmogodišnjeg budžeta koji se zvanično naziva „višegodišnji finansijski okvir“, na osnovu kog se za svaku kalendarsku godinu donosi detaljan budžet.  Postojeći budžet je na snazi za period od 2021. do kraja 2027. godine i on iznosi oko 1.200 milijardi evra, odnosno oko jedan odsto društvenog proizvoda svih članica.

Otprilike trećina budžeta EU troši se na „kohezione fondove“; to su sredstva koja Unija transferiše najmanje razvijenim članicama. Tu najbolje prolazi Mađarska koja dobija ubedljivo najviše novca po glavi stanovnika, dok Poljska dobija najviše sredstava kao najmnogoljudnija od „siromašnijih članica“. Druga trećina budžeta ide za subvencije u poljoprivredu koje tradicionalno najviše koriste francuski poljoprivrednici. Preostala trećina budžeta se koristi za razvoj zajedničkog tržišta, inovacije, programe kao što su „Horizon“ i slični, migracije, proširenje, spoljnu politiku, odbranu i (nimalo jeftinu) briselsku administraciju.

Postojeći sedmogodišnji budžet nije bio dovoljan za izazove koje je pred EU donela kriza koju je izazvao virus kovida. Kako bi se sanirale posledice kovida, mimo redovnog budžeta, formiran je poseban fond nazvan „Naredna generacija EU“ od 750 milijardi evra. Ta sredstva će Unija pozajmiti na finansijskim tržištima (dobar deo je već povučen) uz solidarne garancije članica.

U trenutku kada je doneta odluka o aktiviranju tog fonda, kamatne stope su bile beznačajne, ali rast kamatnih stopa na tržištima novca je poremetio briselsku računicu; EU u ovom trenutku mora da plaća kamatu od tri odsto godišnje na obveznice. Unija će, kada povuče svih 750 milijardi, morati godišnje da plaća 20 do 25 milijardi za kamate, što je između 11 i 13 odsto godišnjeg budžeta.

Sukob „štedljivih“ i „rasipnih“

Budžetska sredstva EU u narednom periodu će biti ograničena i usled relativno niske stope ekonomskog rasta (procena je 0,9 odsto za 2024. godinu), stagnacije i starenja populacije (u narednoj deceniji će broj stanovnika EU početi da opada), kao i usled sve nižeg učešća EU u globalnoj ekonomiji.

Budžet EU se najvećim delom puni doprinosima članica koje se određuju kao procenat društvenog proizvoda, a članice koriste ta sredstva, kada se odbiju troškovi administracije EU, po određenim programima. Kada se podvuče crta, pojedine države su neto „donori“ budžeta, a pojedine države neto dobitnici. Po pravilu, u pregovorima oko budžeta najviše zatežu države koje najviše doprinose budžetu, a to su Nemačka, Holandija i države sa severa. Siromašnije članice EU se bore za što veće kohezione fondove iz kojih finansiraju obimne infrastrukturne projekte, kao i ulaganja u zaštitu životne sredine.

Francuska se zalaže za što veći budžet EU, koji bi uključio i znatno veća izdvajanja za odbranu, a posebno je zainteresovana za deo budžeta za poljoprivredu, pošto francuska poljoprivreda procentualno najviše dobija tih sredstava. Francuska inače diskretno predlaže da novi budžet bude dvostruko veći od dosadašnjeg, a da se dodatna sredstva obezbede naplatom karbonskih taksi i iz raznih drugih izvora, što „štedljive“ države kategorički odbijaju.

Sadašnji budžet usvojen je na jedvite jade u leto 2019. godine posle mučnih petodnevnih pregovora, jer je za njegovo usvajanje neophodna saglasnost svih članica. Tada je do kompromisa između „štedljivih“ država i ostalih članica EU došlo posle posredovanja Angele Merkel, kao (tada) najiskusnijeg evropskog političara.

Usaglašavanje oko novog budžeta dodatno će otežati stav nove holandske vlade u kojoj će ključnu reč voditi evroskeptična i fiskalno konzervativna stranka Gerda Vildersa. U koalicionom dogovoru jasno je naznačeno da će nova vlada zauzeti oštar stav prema eventualnom proširenju EU, kao i da će se protiviti bilo kakvom povećanju izdvajanje Holandije za EU fondove. EU je inače imala dosta problema i sa Holandijom oko visine budžeta, dok nova holandska vlada „obećava“ mnogo veće probleme.

Ratna ekonomija ili zelena tranzicija?

Podrška Ukrajini je „ispraznila“ arsenale evropskih armija, koje su inače usled ukidanja obaveznog vojnog roka ostale bez dovoljno ljudstva. Strah od Rusije posebno je izražen kod država blizu Ukrajine i na severu kontinenta, dok Španija insistira da se znatno više novca ulaže u borbu protiv klimatskih promena. Do sada su izdvajanja za odbranu bila simbolična u budžetu EU, ali ratna histerija je promenila prioritete: čak je i Evropska investiciona banka odučila da će od sada finansirati odbrambenu industriju.

Ambiciozni ciljevi EU za „zelenu tranziciju“ takođe zahtevaju ogromna sredstva. Procena Evropske komisije je da do 2030 godine Evropa mora da investira više od 1.500 milijardi evra svake godine samo da bi eliminisala emisiju ugljen-dioksida iz fosilnih goriva u energetici i transportu. Poseban problem za EU su obilne subvencije za „zelenu ekonomiju“ koje daje Bajdenova administracija. Da bi se zaustavile migracije kompanija ka SAD, koje su već počele, Evropska unija bi trebalo da pripremi jedinstvenu industrijsku politiku potkrepljenu adekvatnim subvencijama. U sadašnjem budžetu, za nove tehnologije jednostavno nema novca. Predlog izdvajanja 10 milijardi evra za inovacije prvo je skresan na 1,5 milijardi, a onda su i tako mala sredstva prebačena za odbranu.

Kako stvari stoje, pošto novca nema beskonačno, zelena tranzicija će biti „najverovatnija žrtva“ povećanih troškova za odbranu. To je i logično: efekti zelene tranzicije su uglavnom nevidljivi i svode se na izbegavanje „katastrofalnih promena u budućnosti“, dok se nova vojna oprema i te kako vidi.

Proširenje EU, Ukrajina i Srbija

Naredni sedmogodišnji budžet za EU pokazaće i da li je iole kredibilna „namera“ da se prime nove članice. Prijem novih članica, posebno Ukrajine, uticaće pre svega na kohezione fondove: od tog trenutka, skoro sve države „neto dobitnici“ iz budžeta EU postaće „neto donori“ budžeta, ili će u najboljem slučaju dobijati simbolična sredstva. Najveći „prijatelj“ Ukrajine, Poljska, do sada je iz budžeta EU dobila preko 200 milijardi evra; u slučaju prijema novih članica, na to više ne može da računa.

Pored novca iz kohezionih fondova, nove članice EU dobiće i dobar deo budžeta za poljoprivredu, naročito Ukrajina kao zemlja sa ogromnim obradivim zemljištem. Poseban problem će biti poplava jeftinih poljoprivrednih artikala iz Ukrajine. Već sada, Poljsku ali i druge države EU potresaju protesti poljoprivrednika koji se bune zbog uvoza hrane iz Ukrajine.

Kako stvari stoje, danas je teško zamisliti da EU politički može da se proširi na bilo koju državu ako bi „preskočila“ Ukrajinu. Zapadnoj javnosti će teško biti objasniti zašto EU daje toliku podršku toj državi ako ne želi da je primi u članstvo; takav potez bi predstavljao potpuni moralni i geopolitički debakl EU.

Srbija će zato dobiti veoma jasan signal već prilikom prezentacije novog budžeta EU – ukoliko u njemu ne budu predviđena adekvatna sredstva za prijem novih članica, izvesno je da Srbija neće postati članica EU sve do isteka narednog sedmogodišnjeg budžeta, a to je kraj 2034. godine.

Ali i bez prijema Ukrajine u članstvo, EU će morati da plati izuzetno visoku cenu za svoju podršku Ukrajini, čak i ako se rat ubrzo završi. Šestomesečno mrcvarenje u Kongresu SAD oko paketa podrške Ukrajini signal je da u budućnosti EU teško može da računa na nastavak američke podrške, posebno ako na novembarskim izborima pobedi Tramp, a republikanci preuzmu potpunu kontrolu nad Kongresom. Inače, SAD više neće davati bespovratna sredstva ukrajinskom budžetu (samo će poklanjati oružje), već kredite. Skoro da je isključeno da će SAD finansirati obnovu Ukrajine kada se rat završi, ma ko bio na vlasti u Vašingtonu, pa će EU biti prinuđena da finansira i obnovu Ukrajine i vraćanje kredita SAD i drugim kreditorima.

Globalni uticaj Evrope pred izazovom

Čak i bez sukoba u Ukrajini, EU je suočena sa izazovima koje nameću zelena tranzicija i izmenjene geopolitičke i ekonomske okolnosti u svetu, gde rastuće ekonomije Indije i Kine, kao i niza drugih „azijskih tigrova“, sve više smanjuju globalni uticaj Evrope.

Rat u Ukrajini je doveo EU u nezgodan položaj; suočena je sa pritiskom da obezbedi finansiranje ne samo vođenja rata, već i obnove te zemlje kada se rat završi. Ekonomija Unije pretrpela je i težak udarac sa naglim poskupljenjem energije. Nemačka, najveća ekonomija u EU i najveći zavisnik od jeftinog ruskog gasa, podnela je i najteži udarac.

Zelena tranzicija preti da dovede EU u potpunu zavisnost od Kine, koja je, uz adekvatnu državnu strategiju i subvencije razvila proizvodnju električnih automobila i solarnih panela. Pre samo 15 godina, Kina je bila „patuljak“ u odnosu na Evropu kada je reč o solarnoj energiji, a danas ceo svet uvozi solarne panele iz Kine. EU nema odgovor ni kako da postupi kod uvoza kineskih električnih automobila, jer je njena industrija zakasnila u preorijentaciji. Tu neće mnogo pomoći ni zabrana prodaje automobila sa unutrašnjim sagorevanjem od 2035. godine, ako za to ne bude obezbeđen ogroman novac za subvencije (moguće je da se već nepovratno zakasnilo).

Sve to moraće nekako da se finansira iz budžeta EU u narednom periodu, kao i nikad teže pitanje proširenja zbog pitanja Ukrajine. Sudbinu aspiracija Srbije za članstvom u EU ćemo znati kada se usvoji sedmogodišnji budžet; zato je važno pratiti u kom smeru idu pregovori u Briselu, koji će biti najteži i najkomplikovaniji do sada. A više nema Angele Merkel, kao „poluge“ koja je nekako uspevala da izgura kompromise (koji su doduše, vrlo brzo, pokazivali brojne nedostatke).

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.

The reCAPTCHA verification period has expired. Please reload the page.