Reditelj i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti Goran Marković, predvideo je „pobunu“ dve godine pre građanskih protesta, koji su kulminirali prošle zime. Danas, u intervjuu za „Novu ekonomiju“ kaže da se s jedne strane „ne oseća dobro jer se to obistinilo“, ali da na drugoj strani pobunu u dalje „vidi kao jedini način da se čovek suprotstavi ovom stanju“. Uspeh pobune je „pobeda straha“. Ipak, „ono što nas kolje“, kako kaže Goran Marković, jeste to što „jedan veliki deo društva ne želi da živi civilizovano“. Podsetio je na reči Tomaša Gariga Masarika, filozofa i prvog predsednika Čehoslovačke, koji je rekao da je živeti civilizovano zapravo pitanje konsenzusa i dogovora. Mi taj dogovor nemamo, čak ni oko uloge policajaca koji u polisu pomažu građanima, umesto što jedne zlostavljaju, a drugima služe.
Nekoliko puta ste rekli da vam je pukao film i da ne možete da tolerišete da dišete isti vazduh sa tom drugom stranom. Zar taj stav nije jednako netolerantan, kao i stavovi te druge strane?
O tome sam razmišljao, to je ekstreman stav, ali ja sam na to nateran, to nije moje prirodno svojstvo. Ja se bavim umetnošću i treba da razumem ljude. Kada gledate kako Bruno Ganc glumi Hitlera, vi shvatate da on njega ne opravdava, ali ga razume, on brani lik koji glumi. Ja sam, okružen ovim stvarima koje nam se dešavaju, došao do određene granice da više ne mogu da razumem te ljude i ne mogu da ih branim. Jednostavno više ne posedujem sadržaj kojim bih opravdao ili razumeo to što oni rade, tako da sam postao netolerantan.
Naše društvo je podeljeno „po vertikali“, mi-oni, za Vučića – protiv Vučića, bojkot-izbori, za Handkea – protiv Handkea. Ne mislim da treba da uspostavimo jednoumlje, ali kakav iskorak ili kvalitet može da proizađe iz crno-belog poimanja života?
Mi smo u toj klopci. Podeljeni smo jako dramatično i vrlo opasno. Od toga do građanskog rata je samo korak. Ali, mi nismo prirodno podeljeni na pametne i glupe, nego smo prisiljeni na samoodbranu, odnosno uterani smo u situaciju da se branimo.
Posle napada poslanika SNS Marka Atlagića na vas i još neke profesore Beogradskog univerziteta, napisali ste autorski tekst pod nazivom „Hulje“, u kome objašnjavate stavove u kontekstu tih dešavanja. Nedavno je kampanja povedena protiv Baneta Trifunovića zbog navodnog cepanja zastave u predstavi. Pitam se kada reagujete javno na takve stvari, kome se zapravo obraćate, odnosno da li postoji racionalna „odbrana“ na blago rečeno potpuno iracionalne napade?
Napad na Baneta Trifunovića je posebna priča, ekstremni vid primitivizma. Da vi čoveku koji igra neku ulogu pripišete da je on taj lik, da on to radi privatno, to se graniči sa nepismenošću. Kada je reč o Atlagiću, nisam imao ideju da se obraćam njemu. Sa takvim nakazama ja nemam šta da pričam, ali nekako je vrlo bitno da se definišu stvari terminološki, pa i fenomenološki, da se pokaže šta ovo stanje nedri i proizvodi. To su očigledno hulje i nisam našao nikakav bliži izraz za sve to. Ja imam 73 godine i nikad nisam u životu bio u zgradi Skupštine i jako mi je žao zbog toga jer je ta građevina interesantna, a tamo neki poludivlji ljudi, teški primitivci, teška bagra, izgovaraju moje ime. Kako ja da se odbranim od toga, šta ja da radim?
Zanimljivo je da se poslednjih meseci dosta napada iz vladajućih krugova i krugova oko njih usmerava na umetnike. Da li su ti napadi, kako definiše Kokan Mladenović, staljinistički lov na izdajnike, ili je reč prosto o lošim predstavama koje su u funkciji neke politike?
Stvar je u tome da, kada talog uzme vlast i kada počne da širi oko sebe taj smrad, onda se pojavljuju takve stvari. Reći ću nešto što je vrlo nepopularno, ali nažalost ja to tako vidim. Mislim da se ovde kod nas radi o samoubistvu. Mi smo usred jednog velikog nacionalnog harakirija. Ne mislim samo na natalitet i odlazak ljudi iz zemlje, sve vodi ka jednom potpuno samoubilačkom procesu i nestanku našeg naroda. Srećom, neću biti prisutan, ali mislim da će doći dan kada ćemo mi nestati sa lica zemlje i za to nam niko neće biti kriv. To je jedan nezaustavljiv, rekao bih, skoro mističan proces kako jedan narod radi sebi o glavi. Dok god se ne samouništi.
Nastavak teksta možete pročitati u 65. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
