Ne lažem, časna Titova pionirska reč!

Sad kad se okrenem četrdesetak godina unazad, u ta prva četiri razreda osnovne stekla sam temelje za razvijanje svih svojih kapaciteta i solidnu moralnu bazu (što sam docnije samo kvarila). Sve što jesam stvoreno je upravo u tom periodu, što znači da je biti učitelj jedna strašno važna stvar. Što se, čini se, danas često zaboravlja

Svako se ponekad zapita ko je najviše uticao na njegov život, izbore i navike. Ja nemam dileme, ili je jedina dilema u tome da li je to bila moja baka, zvana maka, ili učiteljica Mileva Kandić.

I samo njeno ime zvučalo je strogo, a takva je i bila, čvrsta, principijelna. Bila je ubeđena komunistkinja, ko i većina u to vreme, ili sam je ja tako kasnije iščitala. Ali, nije moglo biti slučajno to što mi je najvažnija zakletva ikada bila „časna Titova pionirska reč“, mora da me je neko na tu stranu naherio. Ukućani su bili „operisani“ od politike i ideologije, pa ko je onda za tu „časnu Titovu“ kriv ili zaslužan?

Što se tiče pečata Mileve Kandić na merilo mog poštenja, to nije imalo toliko veze s Titom, koliko sa tada proklamovanim društvenim vrednostima.

Stoga nas je učila da treba deliti, čime se duhovno imanje umnožava. Pa kad sam u petom razredu iz „Milice Pavlović“ na Vračaru prešla u „Braća Baruh“ na Dorćolu, teško sam se oporavila od sledećeg šoka: prišla sam nekim devojčicama u dvorištu i pitala da li smem sa njima da igram „lastiš“ (popularna zabava u to vreme preskakanja elastične strune uz napev „Ema, esesa, esesa, pipija…“). Jedna je odgovorila da ne zna, jer lastiš nije njen.

Zanemela sam, nenaviknuta na takav pristup svojini i socijalnoj participaciji. U prethodnom ambijentu sve što se donese u školu, bilo je zajedničko, kako se i o svemu odlučivalo.

Sledeće pravilo, modernije u ono doba, bilo je učiti, učiti i samo učiti. Kod Kandićke, kako smo je listom zvali, nije bilo puvakanja zlatnim lancima i drugim nakitom. Jedino se po znanju treba izdvajati, tako je verovala i na nas prenosila. Po spoljašnjosti se nismo razlikovali, svi u školskim keceljama. Farmerke su bile daleki futur, a o natpupčanim majičicama da i ne govorimo.

Bila je stroga, kao što rekoh, ali pravična, ta moja učiteljica. I to nije bila fraza već sušta istina. Autoritet je zasnivala na međusobnom poštovanju, a ne na gruboj sili, tad još zvanično prihvatljivoj u vaspitavanju. Pa je, recimo, nastavnica fizičkog „kokavcima“ svežnjem ključeva uterivala red. Možda sam i zato bila večita „penzionerka“, kako je prozivala one što sede na strunjačama, umesto da se veru uz konopac, preskaču kozlić… S druge strane, volela sam sve predmete što ih je predavala Kandićka.

Čini se i da nije imala miljenike, niti se sećam da smo joj kupovali poklone na kraju školske godine kao u „Baruhu“ gde se veza između nastavnog kadra i učenika isključivo po tome uspostavljala, kako mi je izgledalo. Jednom se, doduše, za mene založila. Ubacila me je u hor povodom snimanja emisije „Kockica“, na ime ostalog uspeha i bez obzira na tražene karakteristike glasa. Ali, i u tome je bilo neke „pravde“.

Istina, bilo je u meni i izvesnog straha spram te njene pravične strogoće, a ne samo ljubavi. Izjutra sam često povraćala od frke i još pamtim jedan san u kome ona predvodi razred na neki vanškolski događaj. Pa počinje kiša i odjednom se stvara odnekud moja baka (maka) i donosi mi kabanicu. A mene sramota, naročito od Kandićke, što jedina imam zaštitu od iznenadne padavine.

Nastavak teksta možete pročitati u 38. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija.