Ne treba zazirati od povećanja javnog duga

Jedina realna dodatna pomoć koju je država u ovom trenutku obezbedila privredi (ako se ne računa odricanje od kamata i penala na odloženu otplatu obaveza prema državi) jeste isplata minimalca. Kao izvor likvidnosti isplata minimalaca takođe kasni, ali se oni ipak bitno razlikuju od ostalih mera jer je samo u njihovom slučaju reč o bespovratnoj pomoći, a ne o pozajmici

Srbija ne pamti da je u istoriji „uspešno“ štampala novac – u 90-im nas je ono koštalo ekonomskog blagostanja dve generacije građana. To ne znači da novac ponekad ne treba da se štampa.  Ova kriza je takav trenutak. Problem nije da li štampati, već kad i kako. „Kad“ je bilo juče. Prošlo je već šest nedelja od uvođenja vanrednog stanja, a do privrede Srbije su dosegle samo one mere ekonomske pomoći koje odlažu isplatu poreza i doprinosa na plate prema državi i prema bankama. Kako vreme odmiče, potencijalni efekti štampanja novca postaju sve manji. Proizvodnja u toku vanrednog stanja biće niža, a broj privrednika koji će iz njega izaći prezaduženi biće veći nego što je moralo da bude. Sad je važno da mere pomoći privredi zaista promene i olakšaju uslove njihovog poslovanja. Isplata minimalca će da odigra bitnu ulogu, ali priprema sprovođenja ostalih mera, osim što kasni, ne obećava. Da bi se privrednicima koji još uvek mogu da spasu poslovanje pružila realna pomoć, neko mora da preuzme ogromno povećani rizik u ovim uslovima. Taj neko može samo biti država.   

Veliki deo srpske privrede živi i „obrće kapital“ oslanjajući se samo na sopstvene rezerve. To je u ovim uslovima bila dosad srećna okolnost – mala privreda u Srbiji bila je u stanju da nastavi da posluje i onda kad su na svetskim tržištima mnogi krenuli da krahiraju, jer su im presahnuli izvori kreditiranja. Međutim, te su rezerve u prethodnim sedmicama oštro smanjene. Ako želimo da se sad ta privreda ne zaglibi u blatu nelikvidnosti i međusobnih dugovanja, nešto mora istinski da se promeni u uslovima njihovog poslovanja. Za sada, olakšana likvidnost koju je NBS na vreme krenula da ubrizgava u finansijski sistem ne stiže do njih.  Ona stiže samo do najbolje uspostavljenih bankarskih klijenata. Većina srpske privrede to nije. Skoro polovina malih i srednjih preduzeća i preduzetnika, a da ne govorimo o poljoprivrednicima, uopšte ne uzima bankarske kredite. Od one polovine koja se zadužuje, mnogi to rade samo povremeno.  

Zasad, podrška kreditiranju banaka neće, kao što je najavljeno, bitnije da promeni uslove u kojima posluje srpska privreda. U ovim neverovatno neizvesnim i svakako visokorizičnim uslovima banke mogu samo vrlo oprezno proširiti krug onih sa kojima rade. I pod najboljim uslovima njihovi krediti ne bi dosegli do dobrog dela manjih, potpuno nepoznatih, ili ranjivih preduzeća. Uslovi još nisu sasvim jasni, ali će biti daleko od „najboljih“. Državne garancije pokrivaju 80% kreditnog iznosa, ali je 100% garantovanje imovinom i dalje takođe uslov, a i način na koji se ta mera sprovodi, dodatna ograničenja, po svemu sudeći će bitno suziti krug preduzeća kojima će se banke usuditi da ih daju. Nadam se da još uvek ima vremena da se nešto promeni, ali u ovim okolnostima biće to kap u moru.

Očekivanje je bilo da će krediti Fonda za razvoj biti ti koji ciljaju na one do kojih je malo verovatno da dosegnu banke. Međutim uslovi za dobijanje kredita preko Fonda za razvoj neshvatljivo su strogi. Kamata nije visoka, 1% sa grejsom od 12 meseci.  Međutim, zahteva se obezbeđivanje ličnom imovinom. To su uslovi kreditiranja MSP za normalne, mirne dane!  K tome, sužavanje kruga potencijalnih primalaca samo na one koji nisu otpustili zaposlene  u procentu većem od 10% obesmišljava meru. Uporedimo to sa primerom Švajcarske koja 100% garantuje kredite u iznosu do 10% od prošlogodišnjih prihoda preduzeća, a 85% za iznose iznad toga. Aplikacije su tako jednostavne da se popunjavaju u jednom danu, kad se i izdaju prve tranše kredita. Recimo da  na kraju pola tih kredita ne bude vraćeno, biće to 100 miliona evra dodatnog duga države, pa čak i ako se pokaže da je pola od toga bilo zloupotrebljeno… Zar to nije vredno spasavanja svih onih kojima je taj novac spas, i svih onih koji će zato na vreme biti plaćeni?

Jedina realna dodatna pomoć koju je država u ovom trenutku obezbedila privredi (ako se ne računa odricanje od kamata i penala na odloženu otplatu obaveza prema državi) jeste isplata minimalca. Kao izvor likvidnosti isplata minimalaca takođe kasni, ali se oni ipak bitno razlikuju od ostalih mera jer je samo u njihovom slučaju reč o bespovratnoj pomoći, a ne o pozajmici. Biće dobrodošli kad god da stignu, a i njihova najava bila je važna. 

I kod isplate minimalca sprovođenje najavljenih mera donelo je razočaranje – nije reč o punom iznosu bruto minimalca, već preduzeće ostaje dužno za iznos poreza i doprinosa. Ova mera snažno štiti zaposlenost time što se sredstva dodeljuju proporcionalno broju zaposlenih.  Međutim, ova mera neće sprečiti otpuštanje baš kod najpogođenijih subjekta sa niskim platama, kao ni kod snažno pogođenih sa većim platama jer uslovljava da primalac nije otpustio više od 10% zaposlenih. A ostaviće ih bez pomoći. Namera da se u najvećoj mogućoj meri zaštiti zaposlenost je na mestu, ali se tom cilju najbolje pomaže tako što se spasava održivost i zdravo poslovanje što većeg dela preduzeća.

Država mora da napravi veliki deficit i uđe u rizike. Oklevanje je razumljivo, ali će na duži rok više da košta.  Odakle?  Najkraći odgovor je da ne treba zazirati od povećanja javnog duga. Svi će iz ove krize izaći zaduženiji. Strani dug predstavlja prebacivanje platežne moći Srbije iz budućeg u sadašnje vreme.  Možemo da se zadužimo i na finansijskom tržištu, a pogotovo kod MMF-a i Evropske unije. Dosad takvu pomoć nismo tražili, što znači da je država procenila da sa rezervama dobro stojimo (u trenutku pisanja ovog teksta nisu javno poznate).  Država svakako treba da snažno poveća domaći dug. Nije dovoljno da se osloni na uobičajeni finansijski prostor, već zahteva i „štampanje novca“: NBS mora da emituje novac i pozajmljuje ga bankama, a one da pozajmljuju dalje, uključujući i samoj državi. Takvo štampanja novca nam je nezamislivo.  Ali trik je u tome da se štampanim novcem pažljivo upravlja. Ako se kreditira onaj koji zato uspe da podigne proizvodnju, onda će se taj odštampani novac vratiti iz realnih sredstava, iako je u trenutku štampanja bio „fikcija“.  Domaći javni dug samo je prebacivanje platežne moći sa jednih građana (budućih poreskih obveznika, ili svih građana, zbog inflacije) na druge (one koji danas prime pomoć). Naravno, to ne sme dugo da traje. 

Ako danas pomoć prime oni kojima će to povećati proizvodnju, a ne oni koji imaju imovinu da garantuju otplate duga, takva preraspodela platežne moći postiže dva cilja. Solidarno prebacuje sredstva od onih koji imaju ka onima koji su naročito pogođeni, i omogućava nam da danas i sutra svi zajedno više proizvedemo, a samim tim svi skupa imamo i više da potrošimo.