Nema više „Mali, aj’ po burek“

Do pre nekoliko godina mladi ljudi, budući stručnjaci i tek svršeni studenti, kada dobiju diplomu, ulazili bi u začarani krug – za zaposlenje je potrebno iskustvo, a za iskustvo je potrebno – zaposlenje. Na razgovorima za posao bili bi prvo upitani – kakvo je vaše dosadašnje iskustvo? Gde ste radili i čime ste se bavili?

Izbora nije bilo, pa su prakse bile jedino rešenje. I još za vreme studija, mladi su morali da sa predavanja trče u kompanije u kojima potpuno besplatno rade sve –  od kuvanja kafe, do fotokopir mašine. Između toga, pomognu starijim kolegama da srede tekst u word-u  i tabelu u exel-u i to je, otprilike, sve. Nekoliko meseci bi trajala ta praksa, da bi na kraju dobili papir sa vrlo šturim, birokratskim i konciznim tekstom da su uspešno završili stručnu praksu. 

I to bi možda bilo dovoljno nekome, ali ne i mladom čoveku željnom znanja, ali baš znanja, praktičnog iskustva koji motiviše na dalje usavršavanje i nadgradnju. Međutim, danas bi moglo da se kaže da su ta vremena na putu da nestanu. Kompanije, svesne da je podmladak važan i neizostavan faktor na putu uspeha, sve više otvaraju vrata svojih ofisa mladima koji još uvek greju fakultetske klupe. 

Kad se sabere dva i dva, rezultat je da ulaganje u mlade direktno vodi ka progresu kompanije. Progres kompanije vodi do boljih rezultata, većeg profita. Zato danas možemo da kažemo da se situacija popravlja. Mnoge kompanije uveliko pozivaju mlade da im se pridruže, jer ih tamo očekuju programi stručne prakse na kojoj, čak i oni otvoreno kažu, nema statiranja pored onih koji rade i „skakutanja po burek“. Takođe, praksa je plaćena i više od minimuma, za troškove prevoza, topli obrok i utrošeno vreme. Mladi imaju i perspektivu da nakon prakse i završenog fakulteta zasnuju baš tu svoj radni odnos.

Dragana Milićević je još na trećoj godini fakulteta konkurisala za stručnu praksu u jednoj domaćoj kompaniji. Ne krije da je to bio prvi konkurs i to za sektor koji ju je malo zanimao. Nije imala iskustva, a znala je da će joj uskoro ono biti neophodno. Dobila je mogućnost da šest meseci provede u marketing sektoru jedne kompanije. To se, kaže, ne odbija.

„Program je bio temeljno i konkretno osmišljen da nas nauče kako da radimo. Odmah su nas uključili u sve tokove, a njihovi targeti i ciljevi postali su i naši. Bilo nas je troje na praksi i evo, tri godine od tada, sve troje radimo u kompaniji u kojoj smo i počeli. Nismo ostali u marketingu, ali smo dobili šansu u nekim drugim sektorima, a to smo i priželjkivali. Sa ovim iskustvom i sa ove distance, mogu da kažem da je ključ uspeha kompanije da se na vreme i strateški posveti mladima. Da prepozna kakav će joj kadar biti potreban i da ga uposli, nauči i pruži mu šansu“, objašnjava Dragana koja radi u istoj kompaniji, na svom prvom poslu u životu.

Dobra osmišljena plaćena praksa, mada to ne treba da se naglašava, obavezno u svom sastavu ima i ljude sa višegodišnjim iskustvom u kompaniji. Mladi žele da imaju na koga da se oslone.

„Jedan od razloga zbog kojih nisam treći dan izjurio iz firme, kao prethodna dva puta, jeste to što sam od prvog dana radio. Ništa nisam znao, ni kako da skuvam kafu u zajedničkoj kuhinji, priznajem. Međutim, sve što mi je trebalo, dobio sam od mentorke, direktorke sektora. Bilo mi je čudno kako to da direktno sve što ne znam pitam direktorku, ali ona je bila tu za sve – od toga da mi kaže šta da radim, to ispravljanja mojih grešaka, savetovanja, slušanja i spremnosti da sazna koja su moja interesovanja i pogledi na buduću karijeru. Ne samo što sam radio konkretne stvari, već sam mogao i da se oslonim na svog mentora koji me nije slao kod mlađeg kolege, tek pridošlog juniora, da mi on objasni, ako zna“, priseća se početaka mladi ekonomista Nikola Stanisavljević.

Mladima na početku potrebna je pomoć, ali i uvažavanje. Može i bez ovog drugog, ali mnogo bolje i motivisanije će raditi kada znaju da doprinose i da to neko vidi. 

„Kompanija u kojoj sam već šest godina pružila mi je stručnu praksu, ali nije bilo na tom početku kako sam zamišljala. Očekivala sam da će većinu biti baš briga što sam tu, ali oni su me odmah uveli u posao. Bilo mi je potrebno nekoliko meseci da se uhodam, da prestanem da pravim greške. Presudno za moje prihvatanje prvog ugovora na šest meseci bilo je to što sam znala da se početničke greške tolerišu, da su starije kolege spremne da pomognu i da uvažavaju moj rad. Sećam se prvog sastanka sektora na kome je moj doprinos bio posebno istaknut, a tu su bile i nesebične pohvale. Važno mi je da neko uvažava moj rad, poštuje i zna koliko se trudim, to baš motiviše. Sada sam senior i u poziciji da ja budem mentor, ali nisam zaboravila šta juniori na početku prakse žele i kako se osećaju“, kaže Milica Ivanović, inženjer elektrotehnike. 

Prema najnovijim istraživanjima Unicefa, čak 85 odsto mladih ima velika očekivanja od kompanija: da im obezbedi stručnu praksu, podrži njihov razvojni put, plaćeno volontiranje i naravno stručno mentorstvo. Ulaganje u mlade ulaganje je u budućnost, kažu mnoge svetske kompanije i to sve češće. Fakultetsko znanje veoma je važno, ali i praksa je bitna. 

„Mislim da su u mom sadašnjem birou bili srećni baš zato što nisam imala nikakvog iskustva pre stručne prakse kod njih. Znali su da sam prepuna teorije, ali su imali mnogo strpljenja kada je u pitanju moje praktično sticanje veština. Od prvog dana osećala sam se kao deo tima, a imala sam i svoje mesto na tim bildinzima. Mentora sam mogla da zivkam i van radnog vremena, a sve vreme prakse imala sam besplatno zdravstveno osiguranje kao i sve druge kolege“, priseća se Nađa Stefanović, koja je u firmi u kojoj je bila na praksi ostala da radi i to u svojoj struci. 

Dakle, tajna „vrh“ kompanije je u pružanju šanse mladim ljudima, dobroj stručnoj praksi koja vodi do zaposlenja. Ako pored dobre plate, mogućnosti za usavršavanje, konstantno učenje i napredovanje, omogući i za mlade sve važniju mogućnost „remote“ pozicije, na dobrom je putu da postane poželjan poslodavac svežim apsolventima.