Vesti iz izdanja

29.04.2022. 16:42

Autor: Nevena Petaković

Neznanje, regulativa i politički uticaj

Zašto Srbija gubi sporove pred međunarodnim arbitražama

U poslednjih deset godina Republika Srbija je iz budžeta isplatila oko milijardu evra za kazne i penale. Samo ove godine na ime kazni i penala u budžetu je predviđeno 280 miliona evra

Srbija privredne arbitraže gubi zbog loše ugovorenih poslova sa stranim investitorima iza čega često stoji nestručnost i neznanje, a nekada i korupcija. Arbitražni sporovi gube se i zbog loše postavljanog „kejsa“ u konkretnim sporovima. I dok troškovi za izgubljene sporove rastu, budžetska dokumentacija ostaje netransparentna, ocenjeno je na panelu „Zašto smo iz budžeta platili milijardu evra za kazne i penale“, koji je organizovala Nova ekonomija uz podršku National Endowment for Democracy.

Prema rečima Boža Draškovića, profesora na Fakultetu Futura, Srbija već decenijama u kontinuitetu gubi u sporovima sa investitorima ili sporovima kada dođe u ekonomski konflikt sa stranim firmama. 

„Loše ugovaranje“, koje je produkt političkih uticaja, neznanja ili loše zakonske regulative, kao i nedostatak stručne podrške arbitru, razlozi su zbog kojih je Srbija, prema Draškoviću, najčešće gubitnik u sporovima sa stranim firmama. 

„Prvo napravite pogrešan potez kod ugovaranja zbog političkih uticaja. Vrlo često loše ugovorimo zbog neznanja ili loše zakonske regulative, jer ljudi od struke nisu učestvovali u donošenju propisa, da skrenu pažnju na neke aspekte“,  rekao je Drašković. 

Spor sa ICN Galenikom iz 2000. godine, prema njegovim rečima, pokazuje „kontinuitet našeg katastrofalno lošeg načina“ na koji ulazimo u aranžmane sa stranim investitorima. 

„Kako je izgubljen taj arbitražni spor? Mi ne znamo ko su sa naše strane bili analitičari ili eksperti koji su dali stručnu podršku ljudima koji su predstavljali našu stranu pred arbitražom“, rekao je Drašković.

U poslednjih deset godina Republika Srbija je iz budžeta isplatila oko milijardu evra za kazne i penale. Samo ove godine na ime kazni i penala u budžetu je predviđeno 280 miliona evra.

Pored odšteta po osnovu međunarodnih privrednih arbitraža, u „kazne i penale“ spadaju i odštete po presudama domaćih sudova, a pored investicionih postoje i radni i drugi sporovi gde Srbija izmiruje odštetu povređenoj strani.

Prag tolerancije kada se radi o obimu troškova za kazne i penale država Srbija prešla je 2014. godine, i tada je Fiskalni savet prvi put pisao o tome.  

„Troškovi za kazne i penale danas iznose nekih 200 miliona evra godišnje, a 2010.  godine su bili 40 miliona evra. Taj višestruki porast bio je alarm da se bavimo tom temom i da pozivamo Vladu na reakciju“, rekao je Marko Milanović, specijalni savetnik iz Fiskalnog saveta. 

Govoreći o troškovima koji nastaju u arbitražama u oblasti privatizacije, potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije Miroslav Milićević skreće pažnju na korene tog problema – potencijalne koruptivne radnje, nedorečenost niza privatizacionih propisa, neadekvatne odredbe kontrole i štetne ugovore. 

Savet je, prema njegovim rečima, veoma rano uočio problem privatizacije i sistemske korupcije.

 „Mi smo formirani 2001. godine i odmah smo shvatili da se događa nešto što nije dobro, da je privatizacija ubrzana u jednom procesu tranzicije koja je diskontinuitetna, koja je u suštini revolucionarna. Shvatili smo da imamo jedan broj nedorečenih zakona, razna postupanja koja nisu onakva kakva bi trebalo da budu“, rekao je Milićević. 

Savet je, kaže, pretpostavio da će doći do porasta korupcije, a da će korupcija dovesti do toga „da radimo stvari koje ne bi trebalo i da možemo gubiti sporove“.

„Završavali smo na tome da je najveći deo sporova išao na međunarodne arbitraže koje smo mi u principu gubili“, rekao je Milićević.

Kao drastične primere Milićević je naveo privatizaciju Putnika, ATP Vojvodine i ICN Galenike.

„Mi smatramo da mora da dođe do izmene propisa i da se smanje ovlašćenja Agencije za privatizaciju, da moraju da se uvode neki mehanizmi kontrole. Insistiramo da se sagledaju svi štetni ugovori u procesu privatizacije i usklade propisi koji će omogućiti da se ne ide stalno na strane arbitraže“, kaže Milićević. 

Tijana Kojović iz Advokatske kancelarije BDK kaže da je svaki arbitražni spor specifičan i da se mora posmatrati individualno.  

Država može da učestvuje u dve vrste arbitražnih sporova, zbog kršenja ugovora u kojima je država ugovorna strana  (arbitraže nastale iz privatizacionih ugovora),  i u slučaju investicionim arbitražama, kada država, na primer, nesprovođenjem nekog propisa ili donošenjem novog, ne ispuni očekivanja koja je investitor imao kada je dolazio u Srbiju. 

„Kada se radi o investicionim arbitražama, svaka je vrlo specifična, nije reč o sistematskom ponašanju države već o pojedinačnim slučajevima kršenja prava investitora. Ni sporovi iz privatizacije nisu bili iz istog nekog ponašanja“, rekla je Tijana Kojović.

Kojović je navela primer kompanije Energo-zelena, koja je u Srbiji sagradila fabriku životinjskog otpada. 

„To je investitor koji je napravio svoju ’grinfild’ investiciju, nije imao nikakav posao sa državom Srbijom kao što je privatizacija. Po našim zakonima prerada životinjskog otpada može da se vrši samo u licenciranim objektima. Taj investitor (Energo-zelena) je sagradio objekat  i dobio licencu. Onda je Srbija počela da dozvoljava i drugim proizvođačima da to rade u nelicenciranim objektima i tako diskriminisala ovog investitora jer je promenila uslove poslovanja“, navela je Kojović. 

I dok troškovi za kazne i penale drastično rastu, budžetska dokumentacija ostala je podjednako „neinformativna i nedorečena“ kada se radi o prikazu ovih troškova u budžetu i objašnjenju njihove namene. 

„Osim što su troškovi razbijeni na resore ministarstva, nemate nikakav prikaz tih troškova, bilo da je reč o planu, bilo da je reč o realizaciji. Izostaje detaljnije objašnjenje i u završnom računu koji obuhvata sve već izvršene isplate u protekloj godini“,  rekao je Marko Milanović. 

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti smatra da je sporno kako se planira taj deo budžeta. „Mi znamo koliko je planirano i znamo na kraju koliko se potroši, ali ne znamo kako se ti planovi kroje i na osnovu kojih podataka“, ocenio je Nenadić.

Kada se sumira iznos koji je za ove kazne i penale potrošen u prethodnih deset godina, to je cifra reda veličine milijardu evra. Marko Milanović kaže da to nije trošak zbog koga će budžet kolabirati,  ali da se ipak radi o sumi koja je i te kako značajna.

„To je reda veličine novca koji je potrošen na izgradnju južnog i istočnog kraka Koridora 10“, rekao je Milanović. 

Potpredsednik Saveta za borbu protiv korupcije smatra da država mora da insistira da se što više predmeta radi na domaćoj arbitraži. „Zakon o arbitraži je donesen 2006. godine i mi imamo arbitražni sud koji se zove Stalna arbitraža pri Privrednoj komori Srbije.“

On kaže da je problem u predmetima privatizacije to što je ta oblast potpuno nepoznata stranim arbitrima, a sa druge strane, ni u jednom postupku privatizacije sa inostranim elementom nije došlo do toga da se osporava arbitražna odluka koja je donesena kod nas.

Tijana Kojović, međutim, smatra da Srbija nije gubila sporove zato što ih je vodila u Londonu ili Parizu, već zato što nije imala dobar slučaj u konkretnim sporovima. 

Ona navodi da arbitražne institucije u Srbiji (Stalna trgovinska arbitraža pri Privrednoj komori Srbije i Beogradski arbitražni centar) samo administriraju sporove, a da spor presuđuju arbitri koje odaberu stranke. 

„Čak i ako se izabere arbitraža pri PKS, tužilac koji je recimo investitor može za arbitra da imenuje koga hoće, to može biti domaći, strani stručnjak, ne postoji nikakva lista pri našoj komori koja na bilo koji način obavezuje strane. Država će, takođe, imenovati onoga za koga smatra da je kompetentan za spor, a ta dva arbitra onda imenuju trećeg. Cela poenta arbitraže je ta neutralnost i nezavisnost“, kaže Kojović.

Božo Drašković navodi da je Rio Tinto zgodan primer nečega što nas potencijalno čeka kao ogroman problem u budućnosti. 

„Moguće je da se dogodi da će pretnja odštetnim zahtevom biti argument političkim elitama da počnu da kukaju, da kažu ’mi moramo sa njima da potpišemo ugovor’ jer ćemo imati velike gubitke ’tolike i tolike’“, kaže Drašković. 

Srbija je u poslednjih deset godina isplatila oko milijardu evra za kazne i penale, a samo ove godine je za ovu namenu predviđeno 280 miliona evra. Osim 80 miliona evra koji se odnose na početak isplate za restituciju, javnost nije upoznata sa tim gde će otići ostatak novca. 

Gledajući po računu sa kojeg se isplaćuju kazne i penali, najviše ih je planirano sa računa Ministarstva finansija, 140 miliona evra, sa računa sudova zajedno sa Ministarstvom pravde oko 30 miliona evra, sa računa Ministarstva unutrašnjih poslova 10 miliona evra i Ministarstva odbrane sedam miliona evra. 

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i pravilima korišćenja sajta.

Sajt je zaštićen pomocu reCaptcha i Google. Google Politika Privatnosti i Google Uslovi Korišćenja su primenjeni.