Možda će zvučati infantilno, ali obožavam Nove godine. Ne baš takozvane „najluđe noći“, ali da – sve drugo što spada u praznični mizanscen. Počevši od uličnih ukrasa, ma iz koje sezone se vukli, preko nezaobilazne euforije, sve do sumnjivih pljeskavica na preskupo zakupljenim tezgama. Ničemu ne nalazim zamerku, ponese me sveopšta groznica.
Već početkom decembra ulazim u svečano raspoloženje, sa jakom dozom praštanja, bez potrebe za svođenjem računa i uvek jakim uverenjem da će naredna godina biti „sretna i berićetna“. Baš kao što piše u elektronskim čestitkama, što su potisnule one retro, intimnije, od šarenog kartona.
Čim radnici EDB počnu da razvlače kilometre gajtana i razapinju ih po gradu, krv brže zastruji mojim žilama, čemu nije razlog predstojeći zajednički račun za struju. Ove zime su baš poranili (i hvala im na tome), bar u prestonici, ne znam kakva je situacija u drugim gradovima. Selo ko selo, i ovom prilikom će ostati u senci, al’ njemu bar ostaje pravo na zimsku idilu.
Veselim se, premda se Knez Mihailova, recimo, u smislu iluminacije nije promenila bar dve decenije. Ali je zato put do Dedinja optočen ganc novim zvezdama, da stanovnicima elitnog kraja bude ubedljiv put u svetliju budućnost. Sviđa mi se čak i toliko kuđena Slavija, koja sirotog Dimitrija Tucovića drži zatočenog u svetlećem Faradejevom kavezu. Pa i one jadnjikave žute lampice posute po drveću. Godi mi da sve šljašti, bez obzira što sam svesna da sve to može, za iste pare, da se osmisli i elegantnije. Tada gledam gore, u kitnjastu dekoraciju, a ne u izlokane trotoare, sa odvaljenim komadima podloge.
Rado buljim i u izloge, pune pozlaćenih kugli, pahulja od stiropora, irvasa nevešto isklesanog lika. Otkidam na lažne Deda Mrazove, a još, na neki način, verujem u pravog. Zapevam uz reklame za razne napitke, brk mi se nasmeši na „v.d“-ove Božić Bate što dele poklone u preduzećima, odenute u malo ućebanu crvenu čoju. Dođe mi da dodirnem gizdave Santa Klause, u uvoznim „kompletima“, u svakom šoping molu. Jednom sam čak upriličila da se moj prijatelj obuče u dedamrazovsku uniformu i donese poklone deci mog partnera. Baš sam uživala u njihovoj sumnjičavosti, koja je „pala u vodu“ čim su prionuli na otvaranje paketa.
Magični sjaj poklona
Težim da u to doba imam nešto više novca no obično, i da se pridružim kupoholiji zapravo bezvrednih darova. U tom cilju, uputim se kod Kineza, u Blok 70. Taj trgovački narod baš ima šlifa da udovolji tuđim prazničnim potrebama. Kamare koještarija po pristupačnim cenama jedne drugima konkurišu. Kupujem drugima ono što se meni najviše sviđa, nakratko se zadovoljim posedovanjem onog što mi ne treba. Ponekad izgubim neku od brojnih kesa, što me silno iznervira. Ali, bes me prođe čim stanem da poklone uvijam u raznobojne papire i poentiram drečavim mašnama.
Možda sam u detinjstvu ostala željna ovakvih rituala. U mojoj malenoj porodici insistiralo se na skromnosti, pa sam poklon dobijala samo u banci svoje majke. Sad kad gledam te fotke, ne mogu da se načudim zašto sam na njima tako ozbiljna. Da li me je plašio kamuflirani „čika“, ili sam zrelije gledala na fenomen čuda?
S tim u vezi, rado se sećam jedne proslave u Dnevnom telegrafu. Sad pokojni gazda (Slavko Ćuruvija) valjda je naplatio dugovanja u naturi, tek paketi za mališane „stafa“ bili su nezamislivo gabaritni.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetsedmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
