Od nacionalnog ponosa do apsurda

Centralna tačka državne ambicije, Nacionalni stadion u Surčinu, postao je simbol ekonomskih sporenja. Sa prvobitno planiranih 232 miliona evra, procene troškova su narasle na vrtoglavih 1,2 milijarde evra, uključujući pristupne saobraćajnice. Prema rečima stručnjaka, ovaj projekat nosi teret „nereproduktivne investicije“ koja, iako doprinosi rastu BDP-a tokom gradnje, nakon završetka postaje trajni trošak.

„Nacionalni stadion neće biti isplativ ako se na njemu igra fudbal pet puta godišnje“, upozorava Mirko Poledica, penzionisani profesionalni fudbaler i trenutni predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera u Srbiji, ukazujući na to da bi godišnje održavanje moglo biti jako skupo. Poledica pravi poređenje sa stadionom u Varšavi, koji se nalazi u centru grada i povezan je metroom, dok je beogradski stadion izolovan i teško dostupan.

Danijel Dašić, građevinski inženjer, ide korak dalje, ukazujući na apsurdnost cene: „Ako pomnožimo kapacitet sa cenom klimatizovanih stadiona u Kataru, cena našeg u Surčinu ne bi smela da pređe 300 miliona evra“. On takođe, cinično, primećuje da dok izgradnja možda kasni, „ugradnja i dalje ide punom parom“.

Ovakva eskalacija troškova, praćena procenama da će godišnje održavanje objekta koštati sedam miliona evra, otvara pitanje da li je Srbija ušla u zonu visokog finansijskog rizika pod maskom međunarodnog prestiža.

Prioritet koji „guta“ druge projekte

Srbija ubrzano korača ka 2027. godini, projektujući sliku modernizacije kroz masivne infrastrukturne poduhvate, ali centralni projekat ove ambicije – Nacionalni stadion – postaje predmet oštrih sporenja. Dok zvanični narativ ističe razvojni potencijal, ekonomska računica i analize stručnjaka ukazuju na dramatičan rast troškova, upitnu isplativost i potencijalno ugrožavanje šire društvene infrastrukture.

Projekat EXPO 2027 postavljen je kao apsolutni državni prioritet, što je dovelo do brisanja ili odlaganja brojnih drugih investicija kako bi se sačuvao budžetski deficit i kreditni rejting. Ekonomista Saša Đogović ističe da se projekti poput pruge aerodrom – Zemun polje i kanalizacije za EXPO moraju završiti „bez obzira na cenu“.

Međutim, ceh plaćaju drugi delovi zemlje.

„Svedoci smo brisanja stavki poput rekonstrukcije kanalizacije u Boru, dok brza saobraćajnica ‘Osmeh Vojvodine’ proklizava u rokovima“, kaže on.

Čak se i uvođenje obaveznog vojnog roka, najavljivano za 2024. ili 2025. godinu, sada odlaže za 2026. ili 2027. godinu, zbog nedostatka sredstava i prioriteta EXPO-a.

Međutim, cena ovog prioriteta nije samo finansijska. Kako bi se obezbedila sredstva za EXPO i sprečilo probijanje budžetskog deficita, država je primorana na brisanje ili prolongiranje drugih važnih investicija, ali i raznih muzeja, poput Muzeja Nikole Tesle, Prirodnjačkog muzeja i akvarijuma, navodi Đogović. On upozorava da se drugi projekti, koji nisu direktno vezani za samu izložbu, tretiraju kao „žrtve budžetskih ušteda“ kako bi se sačuvao investicioni rejting zemlje.

„Spomenik“ ili investicija?

Kritike upućene Nacionalnom stadionu najglasnije su u domenu njegove ekonomske (ne)isplativosti.

„Godišnje održavanje stadiona koštaće milione evra, što se ne može pokriti sa nekoliko utakmica ili koncerata godišnje“, ističe Đogović. Građevinski inženjeri kažu da održavanje košta između pet i 17 odsto vrednosti investicije.

Postoji i pretpostavka da bi stadion mogao poslužiti za preseljenje klubova Crvena zvezda i Partizan, ne radi sportskog razvoja, već kako bi se oslobodio prostor na njihovim trenutnim lokacijama za nove, profitabilnije investicije.

Prema mišljenju Đogovića, namena stadiona je primarno „populističko-marketinška“ i služi „lukrativnim partikularnim interesima“.

Poledica naglašava da vrednost projekta od preko milijardu evra predstavlja šok i za međunarodnu sportsku javnost. On kritikuje i lokaciju u Surčinu kao teško dostupnu, praveći paralelu sa Nacionalnim stadionom u Varšavi koji je povezan metroom i tramvajem u samom centru grada.

Posebno oštru kritiku uputio je Dašić fokusirajući se na netransparentnost i nesrazmeru u cenama. On ukazuje na apsurd da je građevinska dozvola za radove iznad zemlje dobijena tek u septembru 2025. godine, što dodatno komplikuje dinamiku,

Dašićev ključni argument odnosi se na poređenje sa stadionima u Kataru.

„Ako pomnožimo planirani kapacitet sa cenom veoma sličnog stadiona iz Katara, koji je klimatizovan, cena našeg u Surčinu ne bi smela da pređe 300 do 350 miliona dolara“, tvrdi Dašić. On smatra da je to „jedino i pravo pitanje“ koje građani treba da postave pre razgovora o dozvolama. Prema njegovim rečima, kalendar koji nudi vlast više podseća na najavu izbora nego na realan plan gradnje.

Politizacija i društveni kontekst

Osim ekonomskih aspekata, projekat stadiona se posmatra i kroz prizmu politizacije sporta i društvenih problema. Poledica upozorava da sport u Srbiji često služi za „dnevnopolitičke teme“, navodeći primer igrača koji je oteran iz kluba jer je odbio da ide na miting vladajuće stranke.

Istovremeno, dok se ulažu milijarde u stadione, školski i univerzitetski sport praktično ne postoje, a Beograd „jede“ sve investicije, ostavljajući unutrašnjost poput Kraljeva bez elementarnih sportskih kolektiva. Poledica takođe ukazuje na problem huliganizma zbog kojeg se roditelji plaše da vode decu na utakmice, čime se obesmišljava izgradnja modernih tribina.

U širem demografskom kontekstu, ovi projekti se dešavaju u zemlji gde pola stanovništva živi u Beogradu, dok mladi masovno odlaze. Poledica naglašava da deca rođena 2000-ih „bolje vide realnost“ i da je trenutno vreme u Srbiji za mlade „zlo“.

Zaključak stručnjaka je jedinstven: projekti poput Nacionalnog stadiona crpe budžetska sredstva i usporavaju vitalne finansijske tokove. Đogović naglašava da će bilo koja buduća vlast morati da sprovede „reviziju ugovora“ i uvede transparentne javne nabavke.

Dašić ide korak dalje, pozivajući na suštinsku promenu sistema. On smatra da bi građani trebalo konačno da urade „apdejt“ celog državnog sistema, prelazeći sa „problematične verzije EUradikal2012 na potpuno novi sistem EUSrbija 2025“. Do tada, Nacionalni stadion ostaje simbol ambicije koja se meri milijardama, dok se realni efekti po društvo i ekonomiju tek očekuju, uz veliku dozu skepticizma stručne javnosti.

Predstojeći period biće ključan za testiranje izdržljivosti srpske ekonomije, koja se trenutno održava na građevinskom zamajcu, dok fundamentalni izvori rasta polako presušuju.