Pad u varvarstvo

U istoriji najuređenijih i najuspešnijih evropskih društava u 20. veku, pokazalo je kako se lako i brzo može pasti u najstrašnije varvarstvo. I to nije nikad daleko od modernog čoveka. Naš pad u varvarstvo ogleda se ne samo u broju tabloida i rijalitija, nego i u činjenici da su oni postali mejnstrim, oni oblikuju društvenu i političku javnu svest. Ipak, izlaz postoji, koliko god on izgledao u ovom trenutku daleko i nedovoljno vidljiv i konceptualizovan

Gojko Božović je u zemlji Srbiji čovek s margine: kao nagrađivan i prevođen pesnik, zato što piše poeziju, skoro potisnutu književnu formu, kao izdavač, zato što zastupa ideju autorskog izdavaštva, koja danas ni u globalnim razmerama nema mnogo pristalica, kao književni kritičar, zato što književna kritika više ne postoji u medijima na srpskom jeziku, kao večiti borac za kulturu, poslednjih godina gotovo nevidljivu u društvu čije su izloge zauzele starlete, rijaliti igrači, tabloidni analitičari i populisti političari.

„Ako se bavimo nečim što je iz ovog ili onog razloga postalo marginalno, a mi u to verujemo, naša vera je dovoljna da bi to opstalo“, smireno i jednostavno u razgovoru za „Novu ekonomiju“ kaže Gojko Božović, osnivač i glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće „Arhipelag“.

Dotiče li vas kad čujete Željka Mitrovića kako se hvali da svojim rijaliti programom podiže kulturni život u Srbiji na viši nivo, stvara „srpsku renesansu“, kaže da je „mecena“ srpskih umetnika?

Nije nimalo prijatno, ali moramo kazati da ono što je oduvek bio mejnstrim svakog društva koje sebi želi dobro, kultura i obrazovanje, to više nije mejnstrim u našem društvu, to je po mnogo čemu ubedljiva margina. Ono što bi u svakom društvu moralo da bude prezreno i odbačeno kod nas je mejnstrim. U tako šizofrenoj situaciji kad stalno pred očima ima loše primere, a loši primeri su strašno opasni zato što su koruptivni, jer lako je biti loš, teško je ispunjavati visoke standarde i biti solidan, pad u varvarstvo nije daleko od modernog čoveka. To se pokazalo u istoriji najuređenijih i najuspešnijih evropskih društava u 20. veku, koja su lako i vrlo brzo padala u najstrašnije varvarstvo. Naš pad u varvarstvo ogleda se u broju tabloida i rijalitija i u činjenici da su oni postali mejnstrim, oni oblikuju društvenu i političku javnu svest. Politička scena takođe liči na rijaliti na otvorenom, način na koji većina političara govori suštinski se ne razlikuje od rijaliti formata.

Država se pretvorila u rijaliti „Srbija“ do mere da premijerka brani vlasnika TV Pink od svog ministra kulture, i to baš zbog ministrovog komentara da rijaliti programi ne treba da se emituju na kanalima sa nacionalnom frekvencijom. Ne čini li vam se da gore ne može?

Političke prilike su takve da je logičnije da imamo Pink, nego ministra kulture. Dogodilo se nešto dalekosežno, a mi kao da odbijamo da budemo svesni posledica nekoliko procesa koji su podstaknuti poslednjih godina u našem društvu.

Radikalna marginalizacija kulture nije samo uobičajeni globalni proces, u kojem kultura ima manji značaj od onog koji je imala u evropskim društvima 19. i 20. veka, to nije samo činjenica da visoka kultura trpi vrlo teške udare od masovne kulture. U našem društvu se do krajnjih granica menja pozicija koju kultura tradicionalno ima. Došlo je do dramatičnog kvarenja ukusa u svim njegovim pojavnim izdanjima.

Ako je društvena modernizacija Evrope i zapadnog sveta u 19. i 20. veku bila neodvojiva od visoke kulture i visoke umetnosti kao okvira u kojima se oblikuju važne ideje i važne društvene teme koje prožimaju društvo novim saznanjima i boljim šansama za sve, taj okvir ne može biti prazan, on mora biti ispunjen nekim sadržajem. Pošto je visoka kultura potisnuta, pa i pop kultura u značajnoj meri, masovna kultura, koja je vrlo niskog standarda i ukusa i problematičnog sadržaja, ako sadržaja uopšte ima, utemeljila je populizam kao novo iskustvo.

Nastavak teksta možete pročitati u 54. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.