Poklonite mi štogod veliko

Knjige daju nova i šire stara znanja, ali time često i negiraju i preinačavaju ona koja smo imali, razarajući predrasude, stereotipe i prećutkivanja o značajnim ljudima i događajima

Vuk knjazu Milošu:  poklonite mi štogod veliko

*Poneke molbe izgledaju tako kao da je Vuk učio iz Dinkićeve magistrature o veštini finansijskih kombinacija

PrepiskaVuka Karadžića (Prosveta, Bgd.), ima više hiljada strana, a pisma pokazuju neslućena Vukova interesovanja koja daleko nadilaze šematizovana „opšta  znanja“ o njegovom književno-jezičkom radu.

Tu su, dakle, i diplomatska prepiska i poslovna pisma i molbe za zapošljavanje sina, ćerkin miraz… do novinarsko-obaveštajnog članka (informacija za Ruse) o revolucionarnim danima 1848. u Beču čiji je bio svedok.

Nekad se u školama učilo o dvama pismima Vukovim knjazu Milošu Obrenoviću, ali niko nam nije pomenuo da ih ima na desetine, plus mnoga upućena sinu mu knjazu Mihailu, te bratu Jevremu i kneginji Ljubici. I, najvažnije, najveći broj ih se tiče – novca, bilo da ga traži kao poklon, nagradu, ili kredit. I poneka izgledaju tako kao da je Vuk lično učio iz magistrature Mlađana Dinkića o veštini finansijskih kombinacija.

Traženje velikih para od Miloša Vuk navešćuje septembra 1849. kad mu piše da ga je pretplatio na dve knjige i za njega „po 100 od svake štampao pak ćete mi platiti kad se odonud vratite“(iz Rusije). Krajem decembra iste godine on mu se zahvaljuje  za 150 forinti u srebru,  čestita mu Božić ali i prigovara: „Vi mene ne samo da  nijeste nagradili prema svome bogatstvu i u raznim događajima pokazanome velikodušiju  i po svojijem obećanjima, nego što još ovijeh zasluga mmojijeh i ne priznajete.“ 

Godinama Vuk to ne zaboravlja, pa oktobra 1857.  kaže da je on Miloša opisivao kao Homer Ahila, pa kad se Ahiles spomene spomene se i Omir: „i ja sam opisavši najznatnija djela Vaša“ spomen moj vezao s Vašijem  „te će se i u potomstvu uz Vaše ime i moje spominjati“. Odnosno „Vi ste prvi i najveći čovjek u narodu našem, ali po zaslugama  mislim da ni ja nisam pošljednji“.

Zato:„Po svemu ovome ja mislim da imam pravo nadati se da mi Vaša Svjetlost poklonite štogod veliko, dostojno i Vas i mene i danas i nakom nas, da bi se i moja djeca mogla sa zahvalnošću opominjati našega živovanja i Vaše ljubavi i milosti k meni. Kada bi ste mi n. p. pokonili što u vrijednosti od deset hiljada dukata Vi biste opet bili bogati knjaz Miloš kao što ste i sad, a ja sa svojom porodicom postao bi sa svijem drugi čovjek, srećan, koliko imuće čovjeka na ovijem svijetu  može srećnijem učiniti. Istina da je 10.000 # velika gomila, ali ja ne velim da poklon Vaš meni baš toliko mora biti, nego uzimam to samo za primjer…“

U jednom od pisama Vuk „usmerava“ i na šta bi poklon(i) bili utrošeni, između ostalog na zemlju i čardak kao miraz za kćer Minu.

I 21. februara 1858. Vuk  iz Beča piše da je „imao sreću da  primi premilostivo pismo“ u kome mu javlja da je „1000 dukata za njega položio G. Miši Anastasijeviću“ i razmatra vratolomiju kako da  se to dalje sredi. Nada se prvo da je Miloš primio njegovu Obligaciju (menicu) od g. Miše. Ali, kakvu da izda Milošu – ako pravi onu sa dva svedoka, to košta. Zato predlaže da Milošu garantuje pismom koje „imalo bi silu kao Obligacija“. A dogovor je – bez kamate, svake godine „o novom ljetu“ po 100 dukata. 

Nastavak teksta možete pročitati u 68. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.