Ponašam se po nagonu srca

Sreća je najvažnija stvar koja se događa u našim životima, pa tako i u umetnosti. Takav je slučaj kod svih, pa i kod mene. Znam da sam talenovran u svom poslu, znam i da postoje stvari u koje sam ulagao – od veštine do knjiga koje sam pročitao, do sporta kojim sam se bavio, do svega onoga kako sam izgrađivao moju ličnost koja je postala zanimljiva za režisere ili za publiku, ali uz sve to bez sreće nema ničega

Nije bilo lako uhvatiti megazvezdu Radeta Šerbedžiju koji je u Beogradu boravio u maju, kao gost 49. Festa i predstavio najnoviji film „Ribanje i ribarsko prigovaranje“ u režiji Milana Trenca, o plemiću i pesniku Petru Hektoroviću. Uz malu pomoć prijatelja iz njegovog porodičnog kruga, našli smo se u luksuznom hotelu u centru Beograda, udenula sam se, na pola sata, između dva njegova TV nastupa. 

Prolaze ljudi, među njima i nobelovac Peter Handke, što i nije čudno jer su odseli u istom terazijskom pribežištu mnogih generacija intelektualaca. Neki zagledaju, prisluškuju, fotograf slika, a glumac priča. Ko hoće može da načulji uši… Neobično je licem u lice razgovarati sa čovekom uz kojeg si sazrevao, gledao ga na filmu (igrao je više od dvesta „pokretnih slika“) u pozorištu. Kad govori, ne znaš da li si za kafanskim stolom ili na sceni, da li je stvarnosti ili iluzija, da li kazuje stihove kultnih pesama Ne daj se Ines, Čekaj me, Svakidašnja jadikovka… Glas unosi konfuziju. Ušima ugodan, sugestivan, kontrolisan, kad skidaš sa diktafona pomisliš praznik je, svaka reč razgovetna, naglašena, sagovornik fokusiran, prisutan. A ne odvija se monodrama, nego ugodno teče dijalog presecan škljocanjem foto-aparata…..

Šta je presudno za uspeh u životu, u umetnosti, šta je garancija trajanja? 

Ima jedna stvar koju ti ne možeš objaviti u novinama, ali obično se u Srbiji kaže: Bolje ti je da se rodiš bez k..ca nego bez sreće. Tako se u našem narodu kaže. Naravno da je grozno čuti i reći, ali želim naglasiti da je pored svega sreća najvažnija stvar koja se događa u našim životima, pa tako i u umetnosti. Šta mislite, koliko u Americi ima i bilo je zanimljivijih lica od Toma Kruza, ali njemu se okrenula kuglica na ruletu. Takav je slučaj kod svih, pa i kod mene. Ja znam da sam talentovan u svom poslu, to mogu sad reći. Nekada kao mlad glumac možda nisam imao pravo to reći, jer nisi imao spoj svega kroz šta sam prošao. Danas, nakon toliko uloga, znam da sam izabrao poziv koji sam trebao odabrati. To je činjenica. Nekome se to može sviđati ili ne, to je druga stvar, ali činjenica je činjenica. Znam da postoje stvari u koje sam ulagao – od veštine do knjiga koje sam pročitao, do sporta kojim sam se bavio, do svega onoga kako sam izgrađivao moju ličnost koja je postala zanimljiva za režisere ili za publiku, ali uz sve to bez sreće nema ničega. Baš sam imao sreću da je Živojin Pavlović mene izabrao za glavno lice u njegovim filmovima. Bilo je toliko drugih poput mene, podjednakih sposobnosti i talenta, ali to se nešto dogodi i onda krene. Znam ja nekih tipova iz moje generacije koji su zauvek ostali nepoznati a nisu to zaslužili.