Potrošili milijarde evra, pa čekamo krizu

Prema analizi Fiskalnog saveta, Vlada Srbije je za mere tokom korone potrošila dve milijarde evra više nego što je bilo potrebno. Sad bi nam taj novac dobro došao, kad je izvesno da nas čeka kriza veća od one izazvane pandemijom

Ovog meseca država će isplatiti 12,5 do 13 milijardi dinara u okviru druge rate pomoći od 100 evra za mlade od 16 do 29 godina. Kažu obećanje treba ispuniti, a ovo je dato pred izbore, „ako pobedimo“.

Svi vole da dobiju poklone, a političari vole da ih daju pred izbore, pošto to daju iz budžeta. Dakle oni dele svoj novac, ali kako samo dobro zvuče naslovi „država daje 100 evra svim građanima“, ili „Vučić daje još 100 evra za mlade“, pa „50 evra za penzionere“. Teško je i pobrojati sve rate i sve grupe građana koji su dobijali novac od države prethodne dve i po godine.

Ko će odoleti da tako obraduje i odobrovolji građane, kad ne postoji adekvatna kontrola? Tim pre što je kriza izazvana pandemijom kovida 19 pretila da postane najveća u poslednjih 100 godina sa celim ekonomijama pod ključem, rigoroznim merama zabrane kretanja i obavljanja mnogih delatnosti, pa je opravdanja bilo više nego dovoljno.

Sve ukupno, za pomoć privredi, građanima i za zdravstvo država je u 2020, 2021. i 2022. godini potrošila oko 5,4 milijarde evra, sabrao je Fiskalni savet u analizi antikriznih budžetskih mera tokom pandemije. I tu treba kazati da se često može čuti ministar finansija Siniša Mali kako govori o devet milijardi evra pomoći u krizi, ali dobar deo toga je garancijska šema za kredite gde država zapravo ne daje novac, bar ne u početku, već samo pokriva deo troškova ukoliko firme ne mogu da vrate uzeti zajam.

Prethodne dve godina lajtmotiv javnih nastupa političara bio je da država ima novca da pomogne svojim građanima i da smo evropski šampioni u privrednom rastu i ekonomiji.

Nije mnogo prošlo, a ćurak se potpuno okrenuo. Na već nadolazeću globalnu krizu izazvanu koliko koronom, toliko i nekim međunarodnim događajima poput nestašica mikročipova, rasta cena energije, posebno struje 2021. godine, rasta cene hrane koji je trajao tokom cele 2021. godine, zastoja u međunarodnom transportu, kako kamionskom tako i brodskom, globalne inflacije, nadovezao se rat u Ukrajini koji je započeo u februaru i koji je sve ove procese pojačao.

Naravno imali smo mi i pre tog rata i svoju sopstvenu mini-krizu sa kolapsom elektroenergetskog sistema u decembru, kada je poispadalo šest od osam blokova TENT-a, nešto što se do sada nikada nije dogodilo.

Nedovoljan i loš ugalj na deponijama, nedovoljno otkrivene rude, nedovoljno investicija, nedovoljno ulaganja u održavanje, sve je došlo na naplatu i to u čvrstoj valuti. Usred najviših cena na decenijskom nivou i struje i gasa na međunarodnom tržištu, Srbija je uvozila struju, a i gas da bi pravila struju.

Račun još nije ispostavljen, ali se meri stotinama miliona evra.

Zanimljivo je kako je prošlog meseca predsednik Srbije bio prosto zgađen nad predlozima da se smanji neki porez ili akciza na gorivo kako bi se građanima, a i privredi, bar malo olakšao život. „Mi smo izgubili 36 miliona evra u martu kada smo se odrekli 20 odsto akciza, dali smo pare građana Srbije kako bi mogli da kupuju ne preskupu naftu, izgubili smo kao država 36 miliona evra“, poručio je on kao da je tih 36 miliona u stvari 36 milijardi i kao da država samo pre koji mesec nije isplatila više od 100 miliona evra za pomoć mladima i kao da pred izbore nije obećao da će još toliko isplatiti u julu ako pobede.

Inače potpuno drugim, znatno blažim tonom se obraćao zimus na konferenciji za medije „Mići“ (Miloradu Grčiću, tadašnjem v. d. direktora EPS-a) iako je finansijska šteta za državu nastala Mićinim rukovođenjem 20 ili 30 puta veća od ovih 36 miliona evra koji su inače ostali građanima u džepu, a nisu otišli u džepove belosvetskih trgovaca strujom.

Ali treba reći i da nije sav novac bačen „u bunar“, kako je to i sam Vučić izjavio jednom prilikom 2020. godine, govoreći o popularnoj „helikopterskoj“ podeli para.

Za početak, naše zdravstvo je u pandemiju ušlo sa niskim kapacitetima, kako materijalnim tako i ljudskim, s obzirom na kontinuirani odlazak medicinskog osoblja u inostranstvo i niske plate. Zato je država izdvojila oko 1,5 milijardi evra vanredne pomoći zdravstvu. To nije samo nabavka vakcina i respiratora, već i gradnja novih kovid bolnica i kapaciteta koje je trebalo da imamo i bez krize. Za to smo izdvojili 2,7 odsto BDP-a, što je skoro dvostruko više od proseka zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE) koje je Fiskalni savet uzeo u analizi kao uporedive zemlje.

Tu se, osim transparentnosti trošenja tih sredstava, ne može mnogo prigovoriti. Kod privrede, Srbija je nešto više izdvojila novca u odnosu na zemlje CIE, 4,8 odsto BDP-a u odnosu na 4,2 odsto. Ono što tu upada u oči je što je 90 odsto tih sredstava od oko 1,8 milijardi evra podeljeno neselektivno.

Dok su države CIE svega 15 odsto pomoći u proseku delile linearno, kod nas je to 90 odsto. Svi su imali pravo na isplatu minimalca od strane države, svi su imali pravo na odlaganje poreza, bilo da su malo preduzeće u uslužnom sektoru, ili ogromna strana industrijska kompanija.

Koliko je para „bačeno“ pokazuje i podatak da je država u recesionoj 2020. godini naplatila rekordan iznos poreza na dobit, za oko 200 miliona evra više nego uobičajeno.

U većini uporedivih zemalja države su pomagale preduzećima koja su imala pad prometa od 20 ili 30 odsto u odnosu na pretkriznu godinu. Tako su pomoć dobili uglavnom samo oni čiji posao je pogođen koronom i zaključavanjima. Ipak, glavni cilj države bio je da ne dođe do otpuštanja zaposlenih i u tome je uspela, te iako je novac davan i šakom i kapom, nije skroz protraćen.

Ali šta reći za pomoć stanovništvu, koja je bila skoro četiri puta veća (u relativnom iznosu) od proseka CIE. Srbija je jedna od retkih zemalja u svetu koja se odlučila na tzv. helikopterski novac, odnosno linearno deljenje novca građanima, uz SAD i Hongkong, mada je i tamo bilo nekih kriterijuma u vezi sa visinom prihoda.

Analiza Fiskalnog saveta pokazuje da je više od 90 odsto pomoći građanima bilo neselektivno. Država je dala skoro dve milijarde evra ili 2,9 odsto BDP-a tokom ove tri godine, dok je prosek CIE, svega 0,8 odsto BDP-a, skoro četiri puta manje.

„Za razliku od Srbije, zemlje CIE su svoje znatno skromnije pakete za građane usmeravale dominantno tamo gde su najpotrebnije – penzionerima sa niskim primanjima, primaocima socijalne pomoći, porodicama sa više dece ili sa decom sa smetnjama u razvoju, nezaposlenima“, navodi se u izveštaju Saveta.

Krajnji efekat linearnih i neselektivnih mera je da je potrošeno oko dve milijarde evra više nego da su sredstva fokusirana na ugrožene delove privrede i stanovništva. Od ovih dve milijarde, moglo se uštedeti između 1,4 i 1,5 milijardi evra samo na preciznijoj i usmerenoj pomoći stanovništvu, umesto politike „30 evra za gospodina“.

„Da su za tu pomoć bili korišćeni isti kriterijumi trošenja novca kao u drugim zemljama CIE, potrošilo bi se za ove namene svega oko 500 miliona evra umesto 1,9 milijardi evra“, zaključuje Fiskalni savet.

Za toliko bi bio manji i javni dug koji je početkom ove godine prvi put u „novijoj istoriji“ preskočio 30 milijardi evra. Za sada je javni dug, prema metodologiji Ministarstva finansija, na oko 52 odsto BDP-a, ali uglavnom zato što je ministarstvo stavilo u odnos javni dug sa procenjenim BDP-om za ovu godinu.

U računici je korišćena procena realnog rasta od 4,5 odsto, od čega po svoj prilici neće biti ništa, s obzirom na to da su sve međunarodne finansijske institucije smanjile prognozu rasta za ovu godinu na 3,2 do 3,5 odsto. I sama NBS je smanjila prognozu na 3,5 do 4,5 odsto.

Država bi imala dosta lakšu situaciju i više prostora da ublaži udarce krize na građane da joj je ostalo dve milijarde evra u džepu. Osim toga, ne bi morala da se zadužuje po sve većim kamatama.

Na primer, početkom prošle godine kamatna stopa na dvogodišnje dinarske obveznice bila je oko 1,85 odsto. Ove godine u januaru one su koštale 2,75 odsto, a sredinom maja 3,6 odsto.

I prinosi na desetogodišnje dinarske obveznice su se za godinu dana udvostručili, na 6,3 odsto. I ovo nije specifično za nas, već za skoro sve zemlje CIE.

Problem sa kamatnim stopama na dug nije samo u neizvesnosti zbog rata u Ukrajini, već i zbog inflacije koja čini aktuelne kamatne stope realno negativnim, pa je i to razlog zašto investitori traže veće kamate ako će da pozajme svoj novac.

Tim je bitnije kako se raspolagalo novcem do sada i koliko bi svaki sačuvan dinar značio. Prema rečima Mihaila Gajića, ekonomiste Libeka, svaki potez u ekonomskoj politici ima cenu, pa potezi od prethodnih godina sada dolaze na naplatu.

„Da je država trošila manje novca, da su mere bile targetirane na siromašne, nezaposlene, da je davano samo preduzećima koja su pogođena pandemijom, sada bi država imala taj novac i uopšte ove godine ne bi morala da ima deficit“, napominje on, dodajući da bi bila u prilici da više primiri cene nekih proizvoda smanjenjem pojedinih nameta.

S druge strane, rast kamatnih stopa će negativno uticati na ekonomiju, a već imamo smanjenje procenjenog rasta. „To znači da ćemo morati ili da smanjujemo neke rashode, ili više da se zadužujemo. Da smo bili pametniji prošle godine, sada bismo se manje zaduživali“, poručuje on.

Za Petra Đukića, profesora na TMF i člana Naučnog društva ekonomista, sadašnja situacija pokazuje da je strategija bila loše postavljena. „Već krajem 2019. godine, kada se pojavio virus, mogla se naslutiti kriza, a država se okrenula politici trošenja novca, da bi održala tražnju. Na srednji rok to je kontraproduktivno. Moglo se zaključiti da će sa padom proizvodnje zbog pandemije i povećanjem kupovne moći zbog davanja, doći do inflacije. Na to je došao i rast cena energije, problemi u snabdevanju i na kraju i rat u Ukrajini. A neki su još 2020. godine upozoravali na inflaciju i neka teža vremena“, napominje Đukić.

Njega ovo troškarenje pred krizu podseća na neprijatna iskustva iz 1980-ih u Jugoslaviji, 1990-ih u Srbiji, pa i iz početka dvehiljaditih.

„Sada imamo više stranih direktnih investicija, imamo bolju pokrivenost uvoza izvozom, ali to se može pokazati privremenim. Ne treba zaboraviti ni na epizodu 2015-2018. kada su faktički oduzete 3,5 penzije penzionerima. Umesto helikopterskog novca, bolje da su njima vratili dug“, zaključuje on.

Deljenje novca tokom, a i posle krize nije jedini problem sa upravljanjem budžetom. Tu je recimo rekordnih 200 miliona evra namenjenih kaznama i penalima, odnosno izgubljenim sporovima države pred domaćim i stranim sudovima, koji su se u poslednjih 10 godina nagomilali do milijardu evra.

Tu su i diskreciona davanja iz budžeta, budžetskih rezervi i u vidu budžetskih pozajmica. I na kraju, tu je ogromni investicioni ciklus gradnje puteva i pruga po cenama koje zahtevaju ozbiljno istraživanje i analizu opravdanosti“, kaže Đukić.