Razgovor: Dijana Ivanov Kadić i Božo Prelević

Kad pitate građane – kad će vam biti bolje, oni odgovaraju – kada dođe neki vođa ili ode neki vođa. Većina ne shvata da je njihov osnovni problem to što im politička elita ne obezbeđuje vladavinu prava i nezavisne institucije, a to je alfa i omega uspeha svakog društva. Njih to niko nije učio ni u osnovnim ni u srednjim školama. Le Bon je govorio „živimo u vreme kada umesto svesne delatnosti jedinke dolazi nesvesna delatnost mase“. Nesvesna masa je u vreme zatvorenih medija idealna ciljna grupa za modeliranje. Do juče, ko nije glasao za Nikolića bio je protiv Srbije, danas, ko glasa za Nikolića protiv je Srbije. Medijska mašina modeluje ciljnu grupu i pretvara je u instrument protiv demokratije, kaže Božo Prelević, advokat i nekadašnji ministar policije u prelaznoj vladi iz 2000. godine.

Deo javnosti misli da se vraćamo u devedesete. Da li takve izjave tumačite kao političke, ili se slažete da se krećemo unazad? Jedno od obeležja tog vremena su bili ekstremni desničari, odnosno huligani.

Desničari miruju od 2012. godine. Samo budala ne zna ko je taj ko ih je pilotirao pre 2012. godine. A onda je „taj neko“ odlučio da se u toku noći promeni i obeća da u Srbiji može da se održi Parada ponosa, može da se potpisuje Briselski sporazum, može Kosovo… sve može. A zbog svega toga svojevremeno je lomljen i paljen Beograd. Nezavisni periodični desničari. Ha ha!

Ponovo smo svedoci brutalnih obračuna kriminalaca. Znamo ko je ubijeni, ali ne i ko je ubica.

Ono što je prešlo sve granice jeste plasiranje vesti o tome ko je ubijen, čime se bavio, šta je radio, ali ne i ko je ubica! I iz toga se vidi da sistem ne funkcioniše. Kriminalci i dileri su na slobodi umesto iza rešetaka.

Surčinski, zemunski i ostali klanovi se nisu tek tako desili. Oni su imali službene legitimacije, zaštitu države, ubijali su u ime države, prodavali drogu i na kraju stekli još veću moć.

Meni je veoma zanimljiva premijerova izjava da ne može da se izbori sa huliganima. Ona je zapravo priznanje da postoje grupe koje su van zakona. Pogledajte samo krivična dela za koja nikad nisu procesuirani. Dakle, ista šema kao i devedesetih godina.

Podsetiću da je Zorana Đinđića ubio visoki službenik policije. Vi u presudi imate laž da ga je ubio zemunski klan. Kakav zemunski klan. Zvezdan Jovanović je major Udbe, Legija je potpukovnik. Njima su pomogli još neki ljudi koji se uopšte ne navode u optužnici. Ta presuda je inače velika bruka.

Danas ponovo ojačavaju kriminalni klanovi. Svako ko misli da može da ih kontroliše, taj je blesav. Kako je suzbijen kriminal kad se premijeru desilo da mu se u blizini porodične kuće nađe onoliko oružja.

Da li vas je iznenadilo zapošljavanje Vacića za savetnika u Kancelariji za Kosovo i Metohiju?

Nije me uopšte iznenadilo. Ja sam gledao raznorazne zagovornike nekakvih „patriotskih ideja“. „Patriote“ kojima su pluća plava od busanja u grudi. U finalu Kosovo će postati nezavisno za sve, osim za nas. Kada smo upravljali Kosovom, nismo obezbedili vladavinu prava već vladavinu sile i doveli zemlju u današnju situaciju. Znam to dobro. Sudio sam kao pomoć kosovskom pravosuđu. Isto sada radimo sa Sandžakom. Svako ko ima bliske kontakte sa Sandžakom zna kakvo se zlo tamo sprema, dok se Srbija češlja ispred TV-a. Sve su prepustili mafiji. Ima nekoliko časnih primera kao što su viši tužilac, načelnik policije i jedan broj službenika. Slutim opet će biti priče o nepravdi, svetskim zaverama i ostalim glupostima. Sada tamo skoro da nema države. Šverc donosi milone. Milionima se kupuju stranke, mediji i na kraju zemlja. Kažu, stalno je Srbija na ispitu. Pa naravno kada je ponavljač.

Ovde se često funkcija vidi kao moć, a ne kao odgovornost. Suštinski, odgovornosti za političku katastrofu jedne nacije nema. Ni lustraciju nismo mogli da sprovedemo. Toliko smo korumpirani i jadni. Kad sam došao na mesto ministra policije mnogi su mi govorili da sam dobio najbolju poziciju zato što upravljam sa 65.000 ljudi pod oružjem. Moja dva prethodnika su se ubila. Ja sam  razmišljao o odgovornosti, a oni samo o moći. To je suštinska razlika u shvatanju vlasti.

Ako nema vladavine prava i institucija, onaj fini svet koji bi morao da čini elitu ove zemlje neće da participira u politici. Zato je, na primer, u jednom velikom mestu u Vojvodini funkcioner vodeće stranke bokser, a u drugom krijumčar cigareta, u trećem narko-diler nepoznat policiji. Kakva je to zemlja iz koje pametni beže ?

Matematička gimnazija mislim da je eksces. U njoj rade neki entuzijasti kojima ne znam tačno ni kakvu zahvalnost Srbija može da oda. To je fantastičan proizvod, ali za inostranstvo. Oni nemaju gde da se zaposle u Srbiji, osim u stranim informatičkim kompanijama. To smo mi našoj deci uradili! Kako se zove biće koje jede budućnost sopstvene dece?  Ljudi koji vuku napred, koji imaju stav, ali i dobru ideju su opasni za lidere, njima su potrebni ćelavci, pinkovci, odnosno škart.  Što reče aforističar: „Izvoz mozgova ne ugrožava našu privredu, njima su potrebne sirovine.“ Srbija je došla u situaciju da joj je najugroženiji normalan svet. Kad bismo mi izvozili domaće političare, oni bi nam ih ekspresno vratili. Naši političari nemaju ni bilo kakvo radno iskustvo i ne znaju da rade. Šta je bilo njihovo prethodno zaposlenje? U osamdeset odsto slučajeva – ništa!

  Mislim da se i vama i meni može svašta desiti. Zapravo sam potpuno siguran. Baveći se ovim poslom, shvatio sam da je srećnik onaj ko uspe da uz pomoć policije nešto dokaže, ili da uz pomoć tužilaštva nešto utvrdi u pristojnom, razumnom roku.

Nastavak teksta možete pročitati u 38. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija.