Recept da zavoliš sebe i čitav svet

Nema nervoze, teskobe, s kojima sam u paketu došla. Udovi su mi lagani, glava prazna od problema, takođe oslobođena. Nisam ni umorna, već nekom novom snagom ispunjena. Preporođena. Čudom se čudim kako ranije nisam znala za ovo mesto preobražaja, koje postoji punih pet godina.Već se ložila na jogu, pilates, aerobik i druge rekreacione  „kampanje“ s bandera

Slobodan ples i teatar pokreta – dovoljno da nekog zaintrigira za Mrdaonicu čija su ovo glavna obeležja. Te da se u zakazano vreme uputi u studio u Dobračinoj, iako zapravo ne zna šta da očekuje od tog nonšalantnog naziva. Uprkos detaljnoj i vrlo zavodljivoj prezentaciji na FB stranici.

Ali, nijedna slika, pa ni snimak, niti reklama, ne mogu da prenesu atmosferu u prepunoj sali, u kojoj dvadesetak uglavnom (sasvim slučajno) mladih ljudi prosto žudi za dva sata nesputanog đuskanja. Na ovaj način će se rasteretiti stresa, osloboditi se mnogih ograničenja, nametnutih i spolja i iznutra, od čega svi bar pomalo patimo. Osetiće svoje telo, često mudrije od uma. To telo vapi za isceljenjem, budući da na sebe preuzima zaglađene boljke, a igra je lek i prevencija, po „receptu” koji nudi ova otvorena radionica.

Isprva bez muzičke pratnje, samo u taktu damara srca, oni se kreću, bez ikakvog utvrđenog reda. „Muzika je dobar okidač, ali te često tera na šablonsku reakciju”, objašnjava Vera Erac, voditeljka i idejni tvorac Mrdaonice, čiji je cilj što više odstupiti od paterna. Izvući pravo „ja” i pustiti ga da se razvija.

Ma kako dragoceno bilo tih prvih desetak minuta plesa tišine, iz malog muzičkog uređaja potom kreću zvuci.”Mrdaoničari” stanu da se gibaju, u skladu sa ritmom, ili bez obzira na njega. Sviđala im se ili ne numera, u njima je uvek pravi odgovor. Pa neko odskače od poda, drugi njiše kukovima, ili zabacuje glavu, vitla rukama… Ali baš nikom nije važno kako izgleda i šta će ostali da misle o njegovom stilu plesanja. Bitno je jedino šta ko oseća. Zato su i ogledala duž celog jednog zida pokrivena lakim, a neprozirnim zastorima.

„Hajde da sad svi igrom postanemo mali, a onda veliki, najveći što možemo“, nalaže Vera. Tada se svi približe podu, krenu da plešu u čučnju, da se gegaju, spuste se na kolena. Oblik fetusa mi ne pada na pamet, jer jedva čekam da „porastem“. Da se, skupa sa drugima, izdignem, vrhovima prstiju pohrlim ka plafonu, metaforički – ka nebesima. 

Sledeći korak je naći para i naizmenično menjati uloge. Nekom volšebnom silom evo me kraj jedne Mile, pokreti nam se nadovezuju i stvaraju utisak da se oduvek poznajemo. Bliske smo, premda smo se netom srele na „podijumu”. Zato je i teško kad dođe trenutak da se rastanemo. 

Ali, tu su i druge srodne duše po čijoj se energiji upravljam. Odstupam od onih sporih, priroda me vuče ka temperamentnijim.Uskoro bivam mokra od znoja, kao i moj novi partner Marko. To nam nimalo ne smeta da se priljubimo, lice uz nogu, dlan uz stopalo. Ja stisnutih mišića, on sav rasklimatan, pa onda obrnuto, kako glasi nova instrukcija. Dve devojke su u transu, zajedno se kovitlaju. Neki se u sitnim koracima drže svog ugla, drugi špartaju od kraja do kraja sale, poze su im maltene akrobatske. 

Nastavak teksta možete pročitati u 34. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“