Šest cura za nevolju

Sve je počelo tako šta ja zapravo nisam temeljno shvatala pojam „white water raftinga“. U suštini, znala sam šta je splavarenje, ali i mislila u svojoj naivnosti da je to piknik na vodi i da sve radnje sa veslanjem obavljaju drugi. Tvoje je da se opustiš i uživaš u spustovima. Ali, neće biti baš tako

Za moje prijateljice, ma gde da su

Putujem jer volim da putujem. Putujem jer me to obogaćuje, upoznajem ljude i predele i uživam u trenucima protoka – vremena i krajolika. I uživam u slobodi. Svesna sam da je reč o prividu slobode, ali me dok putujem to pitanje ne uznemirava, već dokazuje da sloboda postoji, samo se nju treba izboriti. 

Najčešće ne putujem sama, osim silom prilika, kad moram avionom da skoknem s kontinenta na kontinent, obavim nešto nužno, neodložno. Solo vazduhoplovne  poduhvate prihvatam kao meku prisilu i tretiram ih kao otimače vremena. Neću reći da su apriori dosadni jer uvek čovek može naći načina da se zabavi izbegne monotoniju i nestrpljenje. Odozgo svet izgleda kao harmonično jedan, a sreću kvare male agresivne razlike. 

Zalog za budućnost

Gledam kroz prozor, pogađam gde sam, proveravam na ekranu geopoziciju, a pitam i stjuardesu „šta ono svetli u mraku, a vuče se kao zmija“, a ona trepnu zatečena mojom radoznalošću i pohita da sazna od kapetana. Vratila se nasmejana i skoro mi na uvo šapnula istraživački rezultat – neprekidni lanac svetla je granica između Indije i Pakistana. Svašta, nije mi bilo ni na kraj pameti da se neko reflektorima odeljuje od onog drugog. Neprijateljstvo ne pita za cenu. Struje, u prvom redu.  

A ako mi cela situacija sa letom ne prija, onda kalkulišem milje koje ću zaraditi po pravilima velikih kompanija i koje ću za nešto pametno potrošiti, recimo uložiti u sledeće spektakularno putovanje. Koncipiram neke priče, pribeležim genijalnu  misao, dobro će doći kad jednog dana sednem da pišem. U svakom slučaju, zalog za budućnost. 

U toku leta upoznam i neki zanimljiv svet: advokata za razvod Sema Nila,  australijskog glumca, sestru Jana Artusa Bertranda (Yann Arthus Bertrands), poznatog evropskog fotografa planete iz ptičje perspektive (Earth from Above) ; azijskog zavodnika velikog stila, francuske manekenke sa nogama do ramena…Najčešće ne spavam, ne zato što me je strah od letenja, nego mi nekako ne dolazi san na oči, čak i ako me nekim čudnim spletom okolnosti smeste u prvu klasu, a dešava se.  

Preferiram da putujem porodično, ali ne može čovek sebi uvek da ugodi. Odlučim se i za kolektivne ture. Slučajem uspostavljene grupe najčešće padnu u zaborav zbog svoje nezanimljivosti, ispraznosti, a ponekada ostanu inspirativna vinjeta za ceo život jer te pokrenu, promene, oplemene. 

Piknik na vodi, nije nego

Nešto naročito se desilo kad se jednom prilikom združilo dvadesetak žena, zbog čega rado prizovem put u Sri Lanku, zemlju čaja, raskošne prirode, hramova, ali i white water raftinga.

Sve je počelo tako šta ja zapravo nisam temeljno shvatala pojam „white water raftinga“. U suštini, znala sam šta je splavarenje, ali i mislila u svojoj naivnosti da je to piknik na vodi i da sve radnje sa veslanjem obavljaju drugi. Tvoje je da se opustiš i uživaš u spustovima. Ali, neće biti baš tako. 

Krenimo redom. Kad smo se tuce nas presrećnih damica niz uski blatnjavi puteljak dovukle do obale reke Kelani (kod varoši Kitulgala), podelili su nas u dve grupe. Po šest u svaki gumeni čamac, možda baš čuveni „Zodijak”, francuskog okeanografa, ekologa, avanturiste Žaka Kustoa. Ili možda i neki običniji sličan njemu. I u svakom po jedan skiper. 

Mi vesele cure kao da smo krenule na mondenski garden-party. Jedna je uglavila naočari na vrh glave u gustu kosu, druga natukla panama šeširić, ja se uhvatila za flašicu vode, a sve doterane i našminkane.

Kacige nismo dobile, nego samo prsluk za spasavanje. Nisu nam dozvolili da nosimo foto-aparate, mobilne telefone, zamolivši nas i da skinemo sav nakit sa ruku i oko vrata. Znači, od selfija, fotki ništa, nula, samo krhko sećanje.

Nastavak teksta možete pročitati u 71. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.