Sa udelom sive ekonomije od 30 odsto BDP-a Srbija se nalazi u evropskom vrhu. O tome možemo da pričamo po sto puta, ali dok se legalno poslovanje ne učini dovoljno isplativim, a nelegalno neisplativim, rezultata neće biti. Naročito ih neće biti dok se upadljivo više isplati poslovanje na crno, nego na belo i dok je to stvar slobodnog izbora
Pre neku godinu na Kopaoniku, tokom takozvanog „srpskog Davosa“ odnosno tradicionalnog biznis foruma na koji se sjati sva poslovna i državna elita, kako svedoči jedan domaći privrednik, pola Vlade Srbije se veselilo u jednom restoranu, a da nisu videli ni jedan jedini fiskalni račun.
Iz ove kratke priče mogao bi se izvući zaključak kako je moguće da se i dalje u Srbiji oko 30 odsto BDP-a prometuje u sivim i crnim kanalima. Toliki procenat preduzeća dakle ne plaća porez, ne ispunjava zdravstvene i bezbednosne standard. Zašto ljudi masovno nemaju zdravstvene knjižice, o radnom stažu da ne govorimo, pa zato što rade na crno. Sad smo, pomislićete, otkrili toplu vodu. U tome i jeste problem.
Ako je 1990-ih za vreme sankcija i hiperinflacije siva ili takozvana „neformalna“ ekonomija bila i preko 50 odsto BDP-a i možda bila i način da ljudi prežive, pa čak se i država uveliko time bavila, 15 godina nakon demokratskih promena u srpskoj javnosti se vode iste diskusije, donose novi zakoni, spremaju strategije, ali u stvarnosti se malo šta menja.
Trenutno je pri kraju izrada najnovijeg nacionalnog programa za suzbijanje sive ekonomije. U radnom telu koji čine predstavnici Vlade, institucija koje su zadužene za suzbijanje sive ekonomije, zatim Poreska uprava, Uprava carina, Tržišna inspekcija, Republički sekretarijat za javne politike, kao i predstavnici privrede, preko NALED-ovog Saveza za fer konkurenciju.
Kada program bude završen, on ide pred Koordinaciono telo Vlade koje vodi ministarka Kori Udovički, a koji čine još i ministri Vujović, Ljajić, Vulin i Sertić. Kad ga ovo telo pregleda i odobri, ulazi u javnu raspravu u oktobru. Ovaj program bi trebalo da se odnosi i na crnu ekonomiju i to pre svega na suzbijanje organizovanog šverca, odnosno svih onih koji rade preko fantomskih firmi sa lažiranim papirima, ili potpuno na crno, bez ikakvih faktura i papira.
Poreska uprava nema ljude
U aprilu ove godine donet je i Zakon o inspekcijskom nadzoru koji predviđa i mogućnost da inspektori uđu u neregistrovane firme. Do sada je vladao paradoks da su inspekcije „češljale“ samo registrovane firme i kažnjavale ih za sitne prekršaje, a da nisu imale ovlašćenja da uđu u firmu koja je neregistrovana i kompletan posao obavlja na crno. Tako se, kako su svedočili sami privrednici, dešava da inspekcija uđe u prodavnicu i kažnjava je za simbolični višak u kasi, a bukvalno ispred nje čovek sasvim nelegalno prodaje svoju robu i za njega taj inspektor nije nadležan. „Dođe mi da zatvorim firmu i da robu poređam po kutijama ispred radnje“, kako je poluozbiljno objašnjavao svu apsurdnost situacije jedan privrednik.
Efekte primene ovog novog zakona tek treba sačekati, budući da su različite inspekcije po pravilu nekoordinisane i da hronično „boluju” od nedovoljnih kapaciteta. Na primer, Poreska uprava je jedna od retkih državnih institucija u Srbiji koja ima manjak zaposlenih, što bi retko ko pomislio, pa i poverovao, a i među zaposlenima ima tek 10 odsto poreskih inspektora koji mogu da idu u terenske kontrole. Problematičan je i sistem zarada, odnosno nepostojeći sistem nagrađivanja inspektora. Na kraju, nedostaju im čak i računari, softveri i baze podataka.
Prema rečima Nikole Altiparmakova, člana Fiskalnog saveta, potrebna je reforma sistema Poreske uprave, umesto zamajavanja onlajn kasama koje privredu koštaju desetine miliona evra, a kako iskustva iz Hrvatske pokazuju, nisu imale nikakvog efekta.
„Problem je i što Poreska uprava ima 170 filijala, u svakoj opštini po jednu, pa u malim sredinama gde svako svakog zna ne može inspektor da sprovodi nepopularne mere, da kažnjava, zatvara firme i podnosi krivične prijave. Rešenje je 20-30 jakih regionalnih filijala sa inspektorima iz različitih opština koji mogu da idu u opštine gde ih ne poznaju”, ukazuje Altiparmakov.
Siva ekonomija uništava privredu
Šteta od sive ekonomije je dvojaka. Ona direktno oštećuje državni budžet i što je možda još i važnije, ugrožava dugoročan privredni rast zemlje. Siva ekonomija smanjuje poreske prihode i samim tim ugrožava kvalitet javnih usluga kao što su zdravstvo i obrazovanje. U okviru fiskalne konsolidacije ne samo da su smanjene plate zaposlenima u državnom sektoru i penzije, već se namerava i otpuštanje velikog broja zaposlenih (procenjeno 9.000 ove godine), a istovremeno poreski prihodi ostaju uskraćeni za stotine miliona evra. Prema nekim procenama iznetim u studiji USAID-a i Fonda za razvoj ekonomske nauke, urađenoj 2013. godine, obim sive ekonomije u Srbiji je oko 30 odsto BDP-a, što znači da se godišnje na sivo prometuje oko devet milijardi evra. Svakako, to sve nije izgubljeni poreski prihod, već je potrebno videti koliko od toga je dodata vrednost na koju se plaća PDV, kao i koji deo čini zapošljavanje na crno.
Prema procenama iz ove studije, ali i Fiskalnog saveta iz juna ove godine, ukoliko bi se išlo na smanjenje sive ekonomije sa 30 odsto na 26 odsto BDP-a, koliko je prosek u Istočnoj Evropi, moglo bi se u srednjem roku prihodovati 300 do 350 miliona evra u budžet. Poređenja radi, najvažnija i najbolnija mera smanjenja deficita u prošloj godini, smanjenje plata i penzija, donelo je uštede od oko 400 miliona evra.
Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetčetvrtom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
