Ova knjiga preispituje ulogu država i korporacija sa tezom da se nijedan od globalnih problema današnjice ne može rešiti bez osećaja za svrhu. Da bi se rešili, preduslov je vraćanje javnog interesa u središte kolektivnog stvaranja vrednosti
Globalno zagrevanje, uništenje biodiverziteta, neizdrživi rast nejednakosti i socijalnih tenzija posledice su strukturnih falinki kapitalizma. Njihov uzrok su mitovi o državama kao krutim birokratijama nesposobnim da inoviraju i nužno inovativnijim privatnim kompanijama kao motorima ekonomskog rasta, kojima šteti spoljna regulacija.
Ovu idejnu osovinu autorka prelama i afirmiše ideju proaktivne države i iskrenog partnerstva sa privatnim i civilnim sektorom. Kao temeljne probleme autorka ističe prenapumpane, podregulisane sektore finansija, bankarstva i nekretnina čiji profiti odlaze na otkup sopstvenih akcija i maksimiziranje kratkoročnih prinosa.
Marijana Macukato (Mazzucato), profesorka na Univerzitetskom koledžu u Londonu i osnivač Instituta za inovacije i javne svrhe državama daje prost recept – staviti život u centar privrede, a ne privredu u centar života
Od time podstaknutih špekulacija profitiraju već bogati što je, uz stalnu socijalizaciju gubitaka, osnovni mehanizam porasta nejednakosti. Sa tim je povezana i dominacija fosilnih goriva, budući da Evropska unija i SAD još uvek plasiraju milijarde dolara pomoći i olakšica energetskim kompanijama čiji „zeleni“ projekti predstavljaju tek dekor poslovnog portfolija.
Na drugoj ekološkoj krizi, izumiranju biljnog i životinjskog sveta, radi se još manje. Na ove i ostale probleme poput zaduženosti, štednje ili stagnacije zarada kapitalizam nije imao odgovore ni pre pandemije, zbog nedostatka volje, a verovatno i vizije, kako prepoznati i zaštititi javni interes.
PRISTUP ZASNOVAN NA MISIJI
Javni interes autorka vidi u ravnopravnijem i inkluzivnijem društvu koje će očuvati prirodnu sredinu i zaustaviti globalno zagrevanje i on se ostvaruje rešavanjem misija. Prema njenom mišljenju, savršeno polazište za misije su zvanični ciljevi održivog razvoja UN kojih ima 17 i tiču se iskorenjivanja siromaštva, rodne nejednakosti, prekarnih poslova itd. Obuhvataju 169 konkretnih ciljeva i uklapaju se u pristup orijentisan na misiju, koju čine različiti projekti kojima se rešava problem. Misije moraju da budu ambiciozne, ostvarive i da uključe veliki broj učesnika.
Ako postoje UN ciljevi, šta novo donosi ideja o misiji? Razmišljanje na način orijentisan na misiju preispituje ulogu vlade u privredi, stavlja svrhu na prvo mesto i rešava važne probleme. To transformiše ideju o državi koja ne koči, nego inicira inovacije i tu se nadovezuje ideja njene prethodne knjige „Preduzetnička država“, a to je da države treba da obavljaju fundamentalna istraživanja i finansiraju inovacije u ranoj, najrizičnijoj fazi.
Ali, kada privatne kompanije komercijalizuju nove tehnologije, dobici se moraju podeliti i to je osnovni način smanjenja nejednakosti. Ključna je istinska podela i rizika i dobitaka: države mogu da zadrže deo akcija privatnih kompanija koje koriste državne subvencije ili bi ove same deo profita reinvestirale u oblasti korisne za društvo.
PREKO TRNJA DO ZVEZDA
Autorka je nadahnuta američkim projektom sletanja na Mesec – primerom šta se može kad su ambicije konkretne i inspirativne. Ljudi su, kako navodi, polagali nadu, stvorili vezu i osećaj angažmana što je daleko nadilazilo sam projekat. Možda su ključna posledica Apolo programa preko dvadeset inovacija proisteklih iz eksperimentisanja u oblasti elektronike, računarstva, vazduhoplovstva ali i ishrane, medicine itd. Pametni telefoni, laptopi i drugi uređaji ne bi (ili bi, ali mnogo kasnije) nastali bez svemirskog putovanja, što je generisalo mnoge očekivane i neočekivane koristi za život i rad.
Na vrhuncu, na projektu je radilo preko 300.000 ljudi iz 20.000 organizacija, kooperanata i dobavljača i čak 200 univerziteta iz 80 zemalja. Iako je sve podstaknuto takmičenjem sa SSSR-om, podvig je u viziji vlade koja je preuzela rizik, uspostavila saradnju sa različitim organizacijama i uložila novac. Ukupni troškovi Apolo programa procenjeni su na 28 milijardi dolara.
Ogroman novac, ali Macukato ponavlja da misijama treba suditi po rezultatu a ne današnjim računovodstvenim tehnikama, jer, „da se gledalo kroz prinos na ulaganje, Armstrong verovatno nikad ne bi kročio na Mesec“. To ne znači da se danas ne ulaže mnogo više novca – ulaže se – a čitaocima ostaje da otkriju frapantne odnose troškova ovakve misije i troškova za kamate, ratove i druge neproduktivne namene.
Državna agencija NASA, agencija za odbrambenu tehnologiju DARPA kojoj možemo zahvaliti za internet, i druge slične agencije, rezultat su ulaganja u Hladni rat. Ako se takav, misijom vođen dinamizam ostvaruje za vreme rata – hladnog ili svetskog, svejedno – zašto ne bi mogao u miru? Nema ničeg neizbežnog u načinu na koji tržišta i države danas funkcionišu.
LAHOR OPTIMIZMA
Potrebna je nova teorijska osnova politikama orijentisanim na misiju. To je za autorku „nova vrsta političke ekonomije“ čiji principi provejavaju čitavom knjigom. Jedan od njih je nov način stvaranja vrednosti od strane države, privatnih kompanija i civilnog društva: više kooperativan, a manje parazitski – ekonomija nije igra nulte sume. Zato treba odbaciti ustaljeno gledište na državu samo kao na korektora tržišta i reafirmisati njegovo svesno, zajedničko oblikovanje od strane vlade i privatnog sektora.
Traženjem najbolje tehnologije pri rešavanju problema pomera se tehnološka granica i takav se dinamizam, gde vlada uči, eksperimentiše i rizikuje, ne slaže sa statičkim merama kao što je prinos na ulaganje. Macukato predlaže lucidno jednostavnu meru uspeha: da li je misija ostvarena? Istina, misije su skupe.
Međutim, i Apolo je koštao mnogo više od planiranih osam milijardi dolara, ali su očekivanja i pritisak da se prestigne Sovjetski Savez pomogli da se sredstva obezbede. Stoga autorka zaključuje da nema razloga da se delanje po sistemu „šta god je potrebno“ ne koristi za današnje društvene probleme.
Smernice iz ove knjige uveliko su prepoznate. Autorka je savetnica velikog broja stranih vlada i međunarodnih tela, uključujući Italiju, Južnu Afriku i Svetski ekonomski forum, dok je ideja o pristupu orijentisanom na misiju ugrađena u inovacione i industrijske politike Evropske unije i Velike Britanije.
Lep primer predstavlja Škotska nacionalna investiciona banka, osnovana 2020. koja, direktno nadahnuta njenim pristupom, i svoje ciljeve doslovno naziva misijama.
Savremeni kapitalizam lako je kritikovati iznutra, sa pozicije kejnzijanizma, ali i spolja, sa pozicija otvorenog antikapitalizma i oba počivaju na uverenju da je loš za čovečanstvo.
Iako je, ipak, danas teže zamisliti smak sveta nego njegov nestanak, za Macukato, očiglednu kejnzijanku, nema dileme da se sistem može i mora opraviti. Njene ideje, nesporno, nisu preambiciozne, te bi optužiti je za ekonomski utopizam bio samo čin društvene pasivnosti.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
