Šta meni, molim vas, fali?

Dragančeta mi, posle svega, dođe žao, još više nego sebe. Šta mu vredi što je „duhovit, pametan, vredan, vešt u ruke, džentlmen, akcijaš, uvek spreman da negde otputuje…“, i još dobar vozač, ako je tako stegnut? Žao mi je i zato što je ispalo da sam ga samo iskoristila za ovaj tekst

Ne znam da li okolini delujem toliko ugroženo, tek, nedavno mi je jedna friška poznanica iznebuha predložila da me upozna sa jednim „izuzetno simpatičnim gospodinom“. I uz to još i umetnikom, nedavno penzionisanim, pa usamljenim, a simbolično i mojim imenjakom. 

„Videćeš, on je super, duhovit, pametan, vredan, vešt u ruke, džentlmen, akcijaš, uvek spreman da negde otputuje…“, obećala mi je kule i gradove, a zapravo – ostvarenje ženskog sna, koji se uvek nekako izjalovi. Kako i ne bi, kad se zasniva na bajkama i holivudskim romansama. 

„Ali, ona voli mlađe“, protestovao je ostatak društva, na šta sam replicirala da više nemam tako stroge starosne kriterijume. Jer, na pola šeste decenije, „tržište“ je kao bara, a vi niste više lukrativni u poređenju sa mlađim i lepšim krokodilkama. Ovo vam baca senku na (veštački) osmeh, a posebno ako imate fobiju od samoće. Samački staž mi doduše nije dugačak, a tokom tog perioda bilo je više pokušaja provodadžisanja od različitih dobronamernika.

Prvi na listi bio je izvesni Goran, vlasnik idiličnog placa nadomak Beograda, ali i pozamašne trbušine, u nesrazmeri sa ostatkom tela, što mi ne bi bio problem da se imalac nije ispostavio kao zatucan. Možda bih i preko toga prešla da nije buljio, erotski zaintrigirano, u prijateljicu koja nas je spojila, a ja ostala izvan radara.

Za njim je ubrzo došao Marko, kolega vajar, toliko okrenut sebi da nije bilo šanse da se nametnem ni njegovoj pažnji. Taj je bio em mlađan, em zgodan i lepuškast, od kakvih zazirem. Jer, srozavaju mi ionako slabo samopouzdanje i odvraćaju od borbe za naklonost – jednim pogledom u ogledalo.

Potom sam pristupila blajnd-dejtu po preporuci o avanturističkoj naravi jednog Bojana, koji „živi na splavu na Savi, a leti jedri grčkim morima“. Susret se brzo pretvorio u debakl, pričali smo kao Englezi o meteorološkim prilikama. Ipak me je žacnulo što me docnije nije pozvao, te sam pristupila provokaciji SMS pitanjem – a, znači, ipak ti se ne sviđam? Stao je da se pravda, otkrivši zapravo da ne gajimo istu vrstu humora, kako se i ova epizoda završila.

Četvrta situacija bila je najbolnija, jer sam lovinu sama birala. Bio je to neki stasiti taksista koji me je jedne noći vozio iz Žarkova. Bila sam pripita, pa se ne sećam šta ga je iniciralo da kaže „ako rešite da idete na more, javite se“, ali dovoljno pribrana da mu uzmem broj telefona. Izašli smo na kafu, a on je čitav sat pričao o bivšoj ženi s kojom je proveo 36 godina. Ni on me potom nije pozvao, pa sam izbrisala njegov kontakt da ne padnem u iskušenje da ga cimnem ako se opet napijem.

Šta dalje da preduzmem do da prihvatim predlog pomenute poznanice? Samoiniciran zadatak pisanja teksta za Novu ekonomiju o tom nameštenom randevuu, dao mi je nužan otklon od padanja u depresiju povodom eventualnog novog fijaska. Kao dodatno osiguranje, zamolila sam urednicu da mi drži palčeve. Leđa mi je čuvao Čaki, a istovremeno i vozio, pouzdan i u slučaju potrebe za odstupnicom.

Sudeći po fotografiji i nije bilo posebnog rizika: Dragan nije bio moj tip frajera (ni sirov, ni grub, ni mučitelj u najavi). S druge strane, brat mu je bio baš naočit, ali zauzet. U napadu tolerancije, prouzrokovanom svim pobrojanim, bila sam otvorena za sve kombinacije, što mi je potvrdila i blaga trema prilikom prelaska Petrovaradinskog mosta, jer Dragan je Novosađanin. U gradu pokupismo provodadžijku i njenog muža kojima neću otkriti imena zbog kontroverznog epiloga pohoda u nepoznato.

Grabili smo ka periferiji, gde se „moj budući“ nedavno preselio. Došli do ciljane kuće, montažne, a solidne, što je Čaki utvrdio kuckanjem u zidove. „Vidi kako je lepo dvorište“, provodadžijka (zvaćemo je odsad Lela) je bila ushićena pokošenom travom i ogromnim orahom, a njen muž hvalio tišinu, što je sve zajedno ličilo na overu dobara pre kakve transakcije. Moj „miraz“ nije istican. Na kapiji nas je čekao domaćin, go do pasa zbog nesnosne vrućine, ljubazan, da ne može biti ljubazniji. Hemije pri susretu, međutim, nije bilo, već samo gola kurtoazija.

Uveo nas je unutra, nestrpljiv da prikaže plodove svojih ruku i promišljanja. Enterijer je krajnje sveden i sav u belom, jer je „lako da s tim spariš sve što kupiš“. Nameštaj retro, vešto rekonstruisan. Kuhinja zgodna, a spavaća soba zategnuta kao u hotelskim apartmanima.