Sudbina koju nekad zovemo slučajnost

Metafora o raju na
zemlji sasvim je opravdana u kontekstu geneze događaja koji su Koštanu spojili
sa Orahom. Rođena je u Sarajevu, odrasla i školovana u Holandiji, na tamošnjem
Fakultetu lepih umetnosti, a ovde su je dovukli koreni. Kada je ponovo ugledala
mnogima surovo stenje hercegovačkog krša, „kao da joj se srce vratilo na svoje
mjesto“

Opisati seoce Orah u
Hercegovini kao „raj na zemlji“ prozaično je i banalno u odnosu na stvarnu
sliku: pogled iz sedišta internacionalne umetničke rezidencije Kamen pruža se preko plavetnila Bilećkog
jezera i ostrvceta sa crkvicom posvećenom Svetom Iliji, do crnogorske obale i
oblaka i oblačića koji se tu gomilaju. Atmosfera je nekad mistična, a nekad „samo“
čarobna, poput prizora sa razglednica, savršenstvo uronjeno u tišinu koju remeti
samo cvrkut lastavica.

„Jezero na svakih 15
minuta menja boju, ustalasana voda začas se pretvara u tirkiz, pa zelenu, sa
prefinjenim nijansama bele, dok vremenske nepogode od nje prave suri bezdan.
Ili magla sve proguta, osim smaragda jezerskog okna“, kaže Koštana Banović,
ovde za sve nadležna, od programa, prijema gostiju, do finansija i
organizovanja izleta, čija je svrha da inspirišu umetnike. Da im daju podsticaj
za stvaranje.

Međutim, metafora s
početka o raju na zemlji sasvim je opravdana u kontekstu geneze događaja što su
Koštanu spojili sa Orahom. Rođena je u Sarajevu, odrasla i školovana u
Holandiji, na tamošnjem Fakultetu lepih umetnosti, a ovde su je dovukli koreni.
Kada je ponovo ugledala mnogima surovo stenje hercegovačkog krša, „kao da joj
se srce vratilo na svoje mjesto“, Koštana precizira, misleći i na crkvicu u obližnjem
Gackom, gde se Sveti Đorđe smešio na isti način kao na ikoni u zatamnjenoj
sobici njene bake Mostarke, usled treperave svetlosti kandila.

Slučaj (kako nekad
zovemo sudbinu) hteo je da se Koštana posveti video-radovima i dokumentarnom
filmu u sprezi sa antropologijom, umesto slikarstva, pa je krenula da proučava
materijalnost religije. „Zanimala me je religijska praksa, svakodnevica u
vjerovanju, čime sam se počela baviti u Sarajevu“, opisuje početak svog traganja.
Obišla je pola Zemljine kugle putem rezidencijalnih programa, izučavala rituale
Afrike i Latinske Amerike i donosila umetničke zaključke u vidu brojnih filmova.
Onda se obrela na Skadarskom jezeru, u manastiru Beška, gde monahinje tihuju, izdvojene
iz civilizacije. Tada je Koštana pomislila: „E, kad bih ja živjela na nekom
ostrvu, na nekom ovako lijepom jezeru“.

Pazi šta želiš, veli
stara izreka, što je u Koštaninom slučaju bilo potvrđeno rečenicom iz neke
kineske knjige, što mudrosti saopštava u vidu predskazanja. „Ovo je vreme za
novi život, za novo jezero“, doslovno je pisalo, što Koštana još nije mogla da
protumači kao putokaz. Ali, poruka je rovarila metafizički, otvarajući
sudbinske prolaze, što više nisu mogli da se objasne pukim spletom okolnosti.

Tako je nedugo zatim u
Trebinju, u manastiru Svetih Petra i Pavla, upoznala dva kaluđera iz Danića i
podstaknuta njihovim pričama o hercegovačkim lepotama, stala da ih istraživački
obilazi. Od tih monaha je i saznala je da u Orahu postoji objekat za koji
Eparhija zapadnohercegovačka i primorska traži pravu namenu, neprofitnu. Sinulo
joj je da to može biti upravo ono o čemu je sanjala – rezidencijalni centar za
interdisciplinarne umetnike, one što teže da protkaju žanrove kojima su vični
sa tuđim poljem interesovanja, ali i da umreže praktična i knjiška znanja.

Lokalitet je pružao
mogućnost i da se rezidenti povežu sa lokalnom zajednicom pa da, recimo, neki
muzičar sarađuje sa guslarom, a pozorišni reditelj u delo uvrsti i neku tačku
folklora, jer se u Hercegovini mnogo polaže na tradiciju. U istom kontekstu,
umetnici bi mogli da pohađaju „kurs“ iz spravljanja sira, slažući ga u mehu po
slojevima, ili prouče šta drugo iz narodne prakse i ovo isprobaju u realnosti,
ili inkorporiraju u radove.

„Takvim pristupom na
najprirodniji način, putem ličnog iskustva, učesnici saznaju mnogo toga o
kulturnoj baštini ovog podneblja“, Koštana tumači svoj rezidencijalni koncept. Viđena
tuđim očima i hercegovačka lepota postaje bujnija, plus što neutralne analize stranaca
dovode do kontemplativnog „profita“, a sve ovo do umetničke nadgradnje već postojećeg,
ali katkad dovoljno neosvešćenog sadržaja.

Eparhija se sa Koštaninim
planom o rezidenciji složila, „velikodušno“, kako ona ističe, naglašavajući da
je Crkva pokazala mnogo više razumevanja za umetnost od opštinskih otaca. I
tako je postala mecena, reinterpretirajući svoju srednjovekovnu ulogu.

Ceo tekst možete pročitati u štampanom izdanju