Svako ima neku manu. Osim mene

Volim da ogovaram. Od ranog detinjstva. „Žrtve“ su svuda oko nas. Ali ogovaranje mora da ima neko dublje značenje. Šta ja uopšte imam od toga što je neko napumpao usta, prevario dečka, protraćio novac, osim ako u sebi ne krije nešto tajanstvenije – patološku vezu sa ocem, nasleđe patrijarhata ili kakvu drugu pojavu dubljeg značenja

Ponekad mi se čini da mi je ogovaranje u krvi, takoreći genetska deformacija. Istina, došla je do izražaja tek početkom socijalizacije, pa sam u vrtiću tužakala, a spletkarila u prvim razredima osnovne škole. Tako sam, još naivna i bez treninga, kompenzovala poriv da zabadam nos u tuđa posla, a saznato podvrgavam moralnoj proceni. A zatim ovo delim i time manipulišem, sve pod pretpostavkom da će mi navedeno podići rejting u društvu.

Sasvim pogrešno, jer vršnjaci su me zbog cinkarenja izbegavali, vaspitačica prekorevala moju preteranu revnost, a predsednik odeljenske zajednice javno kritikovao da „širim nedrugarstvo“. Zato sam prve istisnula iz sećanja, a poslednjeg i dan-danas olajavam, svim mogućim povodima. Može mi se jer je javna ličnost.

Promenom sredine i sticanjem „ekipe“, ogovaranje je dobilo validni format, a ja brzo naučila da proberem saučesnike tog zavereničkog obreda, podložne zluradim opservacijama na račun meni nesimpatičnih osoba. Međutim, rezultat je ostao sličan prethodnom – tako stvorene veze nisu preživele moj prelazak u gimnaziju, jer sam opanjkavala unakrst sve bliske mi individue. Tad se rodila i griža savesti s kojom sam se uspešno nosila, zahvaljujući modelu ponašanja mog oca i maćehe.

Njima je, naime, bila prava poslastica da, uglavnom tokom zajedničkih obeda, krenu sa opisivanjem karaktera nekog iz šire i uže familije, ili komšija, listom „bezveznjaka“ ili luzera, rečeno današnjim rečnikom. Zatim bi prešli na pretresanje postupaka mojih drugova i drugarica koji su bili ili „nevaspitani“, pa bez pitanja otvarali naš frižider, ili „raspušteni“, te izlazili koliko i do kada im se hoće (dok sam ja bila pod merom policijskog časa). Ili su pak bili „proračunati“ i samo hteli „da me iskoriste“, recimo – konzumacijom naših home-made suhomesnatih proizvoda.

Osim što su ti praktično rituali kojima je predsedavao moj otac, potvrđivali hipotezu o genetskom poreklu mog sladostrašća, oslobađajući me direktne odgovornosti, delimično su tu žudnju i zadovoljavali, bez obzira na to što nisam sama birala mete promatranja. „Šta ti je – to ti je“, kontala sam, nedovoljno se naslađujući iznetim, možda i stoga što ja nisam bila izuzeta od kritike. Ipak je najveća mana tih kućnih diskusija bila u tome što su se zaključci stalno vrteli ukrug, bez novih nivoa zapažanja, bitnih za proces analiziranja kome sam sve dublje pribegavala. Ili sam ogovaranje samo tako nazvala, ne bih li mu dala dignitet.

Tada, u pubertetu, svaka moja izjava morala je da bude filozofska, protkana psihološkim notama, dok joj je jedini zadatak bio da ispadnem pametna u društvu koje sam sofisticirano birkala, bar u sferi sagledavanja tuđih nedostataka. E, sad ide finesa: mišljenja sam ispoljavala pred onima što misle isto (koje bih uspešno nanjušila), „otvarala oči“ neutralnima, a one sa suprotnim gledištem izbegavala. Što da mi remete gušt i utisak nadmoći?

Sticanjem (polne) zrelosti, patern sam prenela na sve moje frajere redom, „sebične“, „bezobzirne“, „emocionalno neinteligentne“, „sadiste“. Tako je ogovaranje dobilo formu kuknjave, lišavajući ga svakog dostojanstva. I postajalo sve dosadnije onima kojima sam se poveravala. Nije bilo načina da me odobrovolje – podržavanje je vodilo u još veći bedak, a skretanje pažnje na moje (eventualne) greške – u histeriju.