Svi razvojni planovi predsednika

U savremenom političkom narativu Srbije, ekonomski uspeh se često predstavlja kao dar vizionarskog vođstva, dok se suštinski temelji održivog razvoja – vladavina prava i jake demokratske institucije – neretko potiskuju u drugi plan

Iako su građani samo u poslednjih nekoliko godina slušali višesatne pompezne elaborate o budućem usponu države, realnost je da Srbija zapravo još nema dugoročni investicioni plan kakav predviđa Zakon o planskom sistemu. I to nije ništa neočekivano, jer bez poštovanja Ustava Republike Srbije i doslednog sprovođenja jasno definisane podele vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvršnu, nemoguće je govoriti o dugoročnom napretku koji nije podložan dnevnopolitičkim oscilacijama.

Zato smo svedoci dobro poznatog „folklora“ pred svake izbore: od novoproglašenih „uspeha“ u kosovskoj politici, preko javne razmene agresivnih poruka sa susedima, do stvaranja osećaja ugroženosti kod građana, uz istovremeno nuđenje „svetle budućnosti“ i najavu novih nalazišta zlata.

Ovaj provereni scenario, u kojem vlast nastupa kao jedini čuvar države dok se svaki opozicioni element proglašava „nenarodnim“, dobio je svoj novi obris u najnovijem ekonomskom planu. Međutim, realnost na terenu, posebno u malim sredinama gde se održavaju lokalni izbori, pokazuje drugu stranu medalje. Vlast često brani svoja uporišta koristeći pritiske, ucene gubitkom radnih mesta i zloupotrebu svih državnih resursa, kao da su u pitanju republički izbori, što ukazuje na ogroman strah od bilo kakvog izbornog neuspeha.

U takvom kontekstu, takozvane planove koje vlast promoviše ne bi trebalo posmatrati kao strateške dokumente, već kao medijske „probne balone“ u okviru teorije postavljanja prioriteta (Agenda-Setting Theory).

Kako navode izvori, „planovi ne smeju biti dar vođe pred lokalne izbore“, već bi trebalo da budu dogovor zasnovan na situacionoj analizi i resursima koje društvo poseduje. Nažalost, trenutni predlozi često postoje samo u medijskoj formi, bez pismene verzije, što onemogućava ozbiljnu stručnu analizu.

Zakonski vakuum: Gde je Plan razvoja?

Strateško planiranje nije samo pitanje političke volje, već i zakonske obaveze koja se u Srbiji godinama ignoriše.

Zakon o planskom sistemu Republike Srbije jasno definiše proceduru upravljanja javnim politikama, ali se ti okviri često zaobilaze.

Miloš Kovačević, predsednik Političkog saveta SDS, ističe da Srbija još uvek nema dugoročni investicioni plan kakav zakon predviđa.

„Zakonska obaveza Vlade bila je da Narodnoj skupštini još do 1. januara 2020. predloži Plan razvoja Srbije za najmanje deset godina, iz kojeg bi potom proistekao sedmogodišnji Investicioni plan države“, podseća Kovačević.

Ideja ovog zakonskog okvira je da se obezbedi balans između ključnih oblasti poput energetike, poljoprivrede i zaštite životne sredine, ali u Srbiji takav formalni dokument i dalje ne postoji.

Umesto toga, javnosti se serviraju ad hoc inicijative koje nemaju status zvaničnog državnog plana.

Izvori ukazuju na ozbiljan pravni vakuum u pogledu strateškog dokumentovanja budućnosti zemlje. Prema Zakonu o planskom sistemu Vlada je bila u obavezi da do 1. januara 2020. godine predloži Narodnoj skupštini Plan razvoja Srbije za period od najmanje deset godina. Iz Plana razvoja trebalo je da proistekne sedmogodišnji Investicioni plan države, koji bi balansirao prioritete u energetici, saobraćaju, zdravstvu i drugim ključnim sektorima.

Umesto zvaničnih dokumenata, javnosti se predstavljaju inicijative poput „Skoka u budućnost – Srbija 2027“, koje služe kao medijski „probni baloni“ pred izbore i često nisu dostupne u integralnoj formi na sajtovima institucija.

Marko Milanović iz Fiskalnog saveta kaže da ne bi ulazio u pitanje legalnosti jer ne može niko da zabrani državnim zvaničnicima da osmišljavaju i predstavljaju planove ekonomske politike.

„Čak i kad oni nisu formalni dokument Vlade i kakvog god da su objektivnog kvaliteta. Suštinski problem je u tome što se kod nas ustalilo mišljenje, a često i praksa, da važne ekonomske politike mogu da se vodi po ad hoc principu. Zaboravili smo na to da procedure koje standardno prate izradu strateških dokumenata – javne rasprave, analize potreba zemlje, troškova i koristi projekata, procene fiskalnih efekata, institucionalnih kapaciteta i drugo – nisu izmišljene bez razloga“, naglašava Milanović.

Ekonomski pokazatelji: Dugovi i (ne)održiv rast

Dok vlast insistira na pričama o „skoku u budućnost“, brojevi govore o rastućim izazovima. Javni dug Srbije porastao je sa 17,7 milijardi evra u decembru 2012. godine na projektovanih 39,3 milijarde evra na kraju 2025. godine. Spoljni dug se približava cifri od 50 milijardi evra. Kamatne stope po kojima se država zadužuje su sve više, dok je interesovanje investitora sve manje. Vlast ove činjenice prikriva izražavajući dug isključivo kroz odnos prema BDP-u, prećutkujući da je taj rast delom inflatorni i podstaknut nabavkom preskupe opreme i koruptivnim elementima.

„Najava o velikoj potrošnji nekih novih sredstava u okolnostima kada su neophodne ogromne investicije da se obnovi EPS… nije realna“, navodi Kovačević.

Poseban problem predstavlja korelacija između plata i produktivnosti. Iako se obećavaju plate od preko 1.300 evra, stručnjaci upozoravaju da održiv rast plata mora počivati na rastu produktivnosti privatnog sektora, a ne na realnom jačanju kursa dinara i administrativnim povećanjima minimalne zarade koja dugoročno slabe konkurentnost privrede.

Prema rečima Vaska Kelića sa Instituta društvenih nauka, prethodni planovi su samo delimično ispunjeni, kao što se moglo i očekivati.

„Kada je reč o planu ’Skok u budućnost – Srbija 2027’, najupadljiviji neostvareni cilj jeste onaj koji se tiče prosečne plate od 1.400 evra u 2027. godini. Ovogodišnji plan, pak, postavlja mnogo skromnije ciljeve u tom pogledu, predviđajući platu od 1.320 evra tek 2030. godine. Takođe je, imajući u vidu demografska kretanja u protekle dve godine, teško očekivati u prošlom planu planirano ostvarenje stope fertiliteta od 1,75“, navodi Kelić.

Dakle, planovi postoje u obliku nepisanog obećanja i ne ispunjavaju se onako kako je najavljeno, ali se o omaškama i ne govori i ne raspravlja u javnosti da bi se eventualno sagledale greške i ispravile. Zataškavanje sopstvenih neuspeha od strane političara zdušno je pomognuto od strane institucija koje se karakterišu kao urušene i korumpirane.

Korupcija i urušavanje institucija

Srbija beleži dramatičan pad na međunarodnim listama koje mere vladavinu prava i korupciju. Prema Corruption Perception Index-u za 2025. godinu, Srbija se nalazi na 116. mestu, što je pad od 36 mesta u odnosu na 2012. godinu. Sada smo u društvu zemalja poput Ekvadora i Paname, kaže Kovačević.

Još alarmantniji su podaci WJP Rule of Law Index-a, gde je Srbija na 96. mestu, a u kategoriji ograničenja moći vlade (Constraints on Government Power) na poražavajućem 130. mestu.

Eksperti ovo opisuju kao katastrofu i ističu da nesreće koje nam se događaju nisu slučajnost, već „zakonomernost ovakvih pojava i trendova“.

„U javnim nastupima predstavnici vlasti o ovome ne govore ili iskazuju nepoverenje prema metodologiji ili izvoru. U realnosti, u još jednom dokumentu o kome građani ne znaju mnogo ’Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije za period 2024-2028’, koji je usvojila Vlada RS, cela dvanaesta strana je posvećena ovom relevantnom indeksu i njegovim podacima, kao jednoj od polaznih osnova za merenje uspešnosti sprovođenja strategije“, navodi Kovačević.

Ulaganja u infrastrukturu postala su najveći izvor korupcije, sa preplaćenim projektima koji se, uprkos grandioznoj propagandi, neprekidno popravljaju i dorađuju. Primera radi, projekti poput auto-puta Sremska Rača – Kuzmin nisu završeni u najavljenim rokovima, navodi Kelić.

Tehnološka revolucija i udar na nauku

Dok svet ulazi u novu tehnološku revoluciju vođenu veštačkom inteligencijom, Srbija se suočava sa unutrašnjim progonima struke.

Vlast je, prema izvorima, izvršila pritisak na Naučnotehnološki park Beograd i BioSens institut u Novom Sadu, jer su naučnici i eksperti podržali zahteve građana i studenata.

Bez ovih ljudi i institucija, Srbija ne može držati korak sa svetom.

Prema rečima Kovačevića, potreban je jasan plan koji će biti realizovan nakon promene vlasti, a koji uključuje reformu sektora bezbednosti, povratak struke u fokus i „vraćanje narodu zarobljenih institucija“.

„U većini uređenih država razvojni planovi postoje kao formalni dokumenti koje usvajaju vlade ili parlamenti, uz jasno definisane ciljeve, rokove, budžete i mehanizme praćenja realizacije. To omogućava i javnosti i stručnoj zajednici da procene koliko su ciljevi realni i da prate da li se plan zaista sprovodi. U Srbiji, međutim, takav dokument i dalje ne postoji, pa se umesto institucionalnog planskog okvira povremeno pojavljuju pojedinačne inicijative i najave koje nemaju status zvaničnog državnog plana“, zaključak je ekonomiste Fiskalnog saveta.