Tajna je u fleksibilnosti

Evrotehna je otpočela rad 2000. godine sa pet ljudi, u malom prostoru i sa namerom da izvozi elektroormane na rusko tržište. U petnaestu godinu postojanja ušla je sa godišnjom proizvodnjom vrednom dva i po miliona evra, paletom proizvoda najvišeg evropskog kvaliteta, bez ikakvih dugova i sa sedamdeset dva zaposlena radnika koji svakodnevno odašilju šlepere proizvoda visokog stepena obrade i redovno primaju plate znatno veće od proseka u branši. U svet iz ove male fabrike odlaze REK i elektroormani, od najmanjih pa do onih koji su veliki kao soba, kakve isporučuju Simensu

Zapadnomoravska dolina je nekada predstavljala, uz Beograd, ekonomsku kičmu Srbije. Na stotinak kilometara se stisnulo pet velikih finansijskih i proizvodnih centara – Čačak, Kraljevo, Vrnjačka Banja, Trstenik i Kruševac. Danas tek poneko uspešno preduzeće podseća na staru slavu, a čini se da sada svako oveće selo u Sremu ima više stranih investicija nego čitav ovaj potez sa više od pola miliona stanovnika. Miodrag Gračanac, direktor kraljevačke Evrotehne, koja je jedan od retkih svetlih primera, smatra da je, pored nedostatka auto-puta, savremenih pruga ili aerodroma i sposobnost, odnosno nesposobnost lokalnih samouprava uzrok ovakvog stanja.

„Kod nas je problem pronaći i kupiti odgovarajuće zemljište. U Inđiji ili Staroj Pazovi je lokalna samouprava kupila zemljište, potpuno ga infrastrukturno opremila i prodala po razumnoj ceni. S druge strane, nije se svuda mnogo gradilo pored auto-puta. Recimo, Niš se nalazi pored važnih saobraćajnica, imao je izuzetan kadar i izvanrednu infrastrukturu Elektronske industrije i MIN-a, ali su sada ti pogoni prazni“, kaže Gračanac.

Kako ste kao perspektivni kadar jednog velikog sistema kakva je bila Prva petoletka, došli na ideju da posao nastavite kao direktor privatne firme koja je u početku proizvodila relativno jednostavan proizvod?

Mi smo u prve dve godine proizvodili isključivo za Rusiju gde je moj brat Miroljub već imao firmu koja se bavila šemiranjem elektroormana, odnosno ugradnjom elektroopreme u kućišta. Pošto je cena ormana bila visoka, a rokovi nabavke sa Yapada vrlo dugi, procenio je da bi bilo zgodno organizovati proizvodnju kod nas. Ja sam kao mašinski inženjer do tada radio u Prvoj petoletki u Trsteniku, na mestu upravnika projektovanja u Industrijskoj pneumatici.

I onda padne bratski dogovor?

Jeste. Za godinu dana smo pored roditeljske kuće u Konarevu napravili malu fabriku i započeli proizvodnju. Posle nekih godinu i po dana pojavili smo se na Sajmu tehnike u Beogradu, poseta štandu je bila solidna i počeli smo polako da prodajemo ormane i na domaćem tržištu. Nastavili smo da se širimo, najintezivnije 2009, 2010. i 2011. godine, kada je građevinska operativa kod nas bila najaktivnija, a i situacija u Rusiji je bila dobra. Od sedamdeset dva radnika, deset su sa visokom spremom, mahom mašinskih inženjera.

Danas sve što radimo, radimo po sopstvenoj konstrukciji i to je naš najveći kapital, jer možemo brzo napraviti bilo kakav energetski ili REK orman, kao i proizvesti neki novi specifičan proizvod ili dodatnu opremu koja služi za povezivanje i ugradnju.

Kako stojite sa opremom?

Oprema nam je univerzalna. To su CNC mašine koje se brzo programiraju i u vrlo kratkom roku možemo da napravimo konstrukciju i proizvedemo sasvim novi proizvod. To nam je prednost i na domaćem i na nekim stranim tržištima. Rusija nam je i sada značajno tržište, ali dosta naših ormana odlazi u Austriju, a sve smo prisutniji u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i ove godine naročito u Crnoj Gori. Deo proizvoda izvozimo direktno, a deo ide preko drugih firmi koje u njih ugrađuju dodatnu opremu, tako da smo prisutni, što se kaže, od juga Afrike pa do Vladivostoka. Imali smo velike poslove u Angoli, u Kataru i Emiratima. Trenutno firma Svetlost teatar pravi u Kuvajtu jedan veliki multimedijalni centar za koji koristi naše ormane. Sličan posao smo pre nekoliko godina obavili u Dohi, reference su nam bile izuzetne, pa smo vrlo lako prošli i ovde. Upravo sada kreće isporuka poslednjih ormana.

Širenje kompanije nije sprečila ni ekonomska kriza koja je dobrom broju fabrika poslužila kao alibi za pad proizvodnje i otpuštanje dela zaposlenih?

Mislim da se tajna krije najpre u našoj fleksibilnosti, odnosno sposobnosti da se vrlo brzo prilagodimo zahtevu kupca i napravimo potpuno nov proizvod i ono što tržište traži. Mimo naših očekivanja, mi smo i prošle godine imali solidan rast od desetak procenata, a da nismo ojačavali inženjerski kadar i da smo nastavili da proizvodimo samo familiju konfekcijskih energetskih ormana, verovatno nas ne bi bila ni trećina i pitanje je da li bismo opstali. Trenutno nijedna naša mašina nije starija od šest godina i sve je sa Zapada. Reč je o mašinama poslednje tehnološke generacije, pa što se tiče asortimana i kvaliteta možemo da proizvedemo sve. Svakako da postoje i produktivnije mašine, ali da imamo toliko tržište nabavili bismo i njih.

A koliko je na vaše širenje uticalo eventualno gašenje konkurencije?

Kod nas u zemlji se jeste gasila konkurencija, ali ono što mi proizvodimo u poslednjih pet-šest godina, to uglavnom ide vani, jer u Srbiji nažalost nema mnogo posla. Takođe, mi ovde imamo konkurenciju iz uvoza. Proizvodi iz Evropske unije su oslobođeni carine, a ona nije mnogo velika ni za proizvode koji stižu iz Turske i Kine.

Čini se da ste i kao direktor uspeli da zadržite inženjerski koncept – da je kvalitet primaran i da proizvodnja mora pratiti najviše svetske standarde.

Najpre mora da se napravi kvalitetan proizvod i da se poštuju rokovi. Kada ste dobavljač neke ozbiljne zapadne firme, ona pod broj jedan stavlja pouzdanost, pod broj dva kvalitet i tek pod tri cenu. Ako niste pouzdani i ako nemate kvalitet, nema ni govora o poslu. Trebaju vam godine da vas prihvate kao dobavljača – u početku nikad puno, pa onda sve više i više – ali vam je još mnogo teže da to zadržite. Jednostavno, greške vam ne praštaju. Vi ste sa Balkana, stalno ste pod nekom sumnjom, dovoljno je da napravite malu grešku i to je to.

Kažete da je Evrotehna dobro poslovala i prošle godine. Sećam se da ste prošlog leta rekli da vas je sramota, jer  prvi put radite u tri smene i vikendom. O čemu se, zapravo, radilo?

To je bio jedan ad-hok posao za Taškent. Naš kooperant iz Srbije je isporučivao neke saobraćajne sisteme i, nažalost, najveći deo ugovorenog vremena je istekao dok se nisu usaglasili tehnički detalji, pa je nama ostalo, umesto šezdeset, samo dvadeset dana da završimo posao i bili smo prinuđeni da radimo dvadeset četiri sata dnevno, što ja ne volim i što ranije nismo radili. Naravno, da ne bismo našeg dugogodišnjeg kupca doveli u velike probleme i situaciju da plaća penale, mi smo uspeli to da napravimo i dobili smo bonuse iznad ugovorene cene za povećane troškove. Posao smo završili na obostrano zadovoljstvo.

Nastavak teksta možete pročitati u dvadesetprvom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“