Tamara Nikčević sa Gorčinom Stojanovićem

Diktatori u pokušaju

Povodom 131. godišnjice osnivanja, u somborskom Narodnom pozorištu
je krajem novembra premijerno izveden komad Milutina Bojića „Gospođa
Olga”, u režiji Gorčina Stojanovića. Ova Bojićeva drama, nastala prije
više od stotinu godina, u našim pozorištima je veoma rijetko izvođena;
ipak, Gorčin Stojanović je „Gospođu Olgu” želio da postavi na scenu zbog
toga što taj komad „vivisecira građansku situaciju, pre svega etičku,
ali i ekonomsku”. Naravno, to nije jedini motiv.

„Iako napisana nekoliko godina ranije, „Gospođa Olga“ je prvi put
trebalo da bude izvedena 1914, i to na sceni beogradskog Narodnog
pozorišta; u međuvremenu je, nažalost, izbio Prvi svetski rat… –
objašnjava Gorčin Stojanović. „Zanimljivo, ᾿Gospođa Olga᾿ je nominalno
komedija. Doduše, budući da autor ima prilično pesimističan odnos prema
ljudskoj prirodi, rekao bih da je Bojićeva drama komedija taman onoliko
koliko i čuveno delo Dantea Aligijerija.“

Ili, recimo, Čehovljev „Galeb“?

Tako je… Milutin Bojić je, inače, umro veoma mlad, sa svega dvadeset i
šest godina. Između svoje devetnaeste i dvadeset i treće pisao je
poeziju koja je bila žestoka, sva usmerena na puteno, na erotsko; na
tamne strane ljudskog bića; na onaj mračni predmet želje… Nekoliko
pesama koje su tematsko ogledalo scena iz komada dramaturški sam uvezao u
predstavu.

Uzgred, od trenutka kada sam ga prvi put pročitao, razmišljao sam o
tome da taj, kako bi rekao moj profesor Jovan Hristić, najbolji srpski
građanski komad postavim na scenu.

Šta vas je toliko privuklo?

Bojićev strindbergovski uvid u ljudsku prirodu, ibzenovsko seciranje
dramske situacije kao slike društvenog poretka, čehovljevska ironija i
Frojdovo – u trenutku nastanka komada novo i savremeno – tumačenje
ljudske psihe. U tom smislu, Bojićev stil je jednako odmaknut kako od
dučićevsko-rakićevskog često kičastog sentimenta, tako i od onoga što se
u našoj književnosti najkraće naziva narodnjaštvom. Isidora Sekulić bi
stil Milutina Bojića nazvala beogradskim…

Istražujući na koji način greh očeve strasti prema drugoj ženi – taj
dvadesetogodišnji život u laži – utiče na sledeću generaciju, Bojić u
„Gospođi Olgi“ u centar interesovanja stavlja sukob između roditelja i
dece. Komad se završava „očajnim kompromisom“ u kome se roditeljska
matrica ponavlja, samo u gorem obliku. Što je, uzgred, veoma aktuelno.

Šta je aktuelno?

To ponavljanje matrice, ali na gori, lošiji način: sa manje empatije,
manje solidarnosti prema patnji drugoga, manje ljubavi… Evo,
pogledajte: ljudi koji danas imaju tridesetak, trideset i pet godina,
kudikamo su beskrupulozniji, besprizorniji, neosetljiviji od svojih
roditelja, ta „najedena“ generacija koja nije zapamtila Drugi svetski
rat i koja je u suštini živela po onoj čuvenoj replici Abdulaha Sidrana –
Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem. Pa, ti su ljudi
shvatili da se ovde nešto rđavo događa tek kada im je na glavu pala prva
bomba! Za razliku, kažem, od moje generacije koja je rasla u drugačijim
okolnostima.

U kakvim je okolnostima rasla vaša generacija?

Veoma dobro pamtim da se od moje dvaneste godine, dakle od 1978, uvek
govorilo o krizi. U Jugoslaviji je tih godina donošen prvi Program
ekonomske stabilizacije, a onda su stigli razne milke planinc, mikulići,
zamrznute plate, tačkice, depoziti za izlazak iz zemlje, redukcije
struje, par-nepar sistem… Na kraju i – ratovi. Hoću da kažem da, za
razliku od prethodne generacije čije je odrastanje obeležilo verovanje u
obećani imetak, deca koja su rasla u stalnoj pretnji nemaštinom navukla
su na sebe neku vrstu oklopa koji ipak nije uspeo da ih zaštiti od
beskrupuloznosti, moralne neispravnosti i dovođenja u pitanje
elementarnih etičkih principa. Otuda sve ono što se danas događa: neko
će bez problema da ukrade, neko da ubije, a neko, pak, samo da poželi
ženu bližnjeg svog. Tako su ljudi jedni drugima postali – vukovi.

I to je posljedica društveno-istorijskih okolnosti, tranzicije, promjene političkog sistema ili…?

Svega što ste nabrojali, ali i činjenice da se u međuvremenu promenio i
„duhovni sistem“. I to u pravcu daljeg okoštavanja mekog etičkog
tkiva.  Sve se to oslonilo na matricu o kojoj govorim: naprosto,
stavljena je tačka na dotadašnji život u „velikoj laži“.

Jugoslavija je bila ta „velika laž“?

Kao političko-društveni projekat, a ne kao kulturna činjenica ili
logičan istorijski proizvod, Jugoslavija je zapravo bila velika laž
sazdana na tuđem novcu; „meka šapa“ Titovog liberanog komunizma. I tu se
vraćamo na „Gospođu Olgu“: dvadeset godina jedna porodica živi u laži;
dvadeset godina otac spava sa drugom ženom koja ga – što njegova
familija veoma dobro zna – na određeni način izdržava. Tako otac, od
navodno velikog pravnika i advokata, postaje – ništa! Ali, za to nije
kriva „prokleta Jerina“; kriv je očev način života, njegova, kako to
kaže gospođa Olga, slabotinja.

Sledeća generacija te porodice – sin, lezilebović koji se od novca
očeve ljubavnice školuje po Evropi – biće, misli čitalac, isto što i
njegov otac. E, neće. Biće mnogo gori. Zašto? Zato što kod nas proces
emancipacije ne ukida patrijarhalno u modelu ponašanja porodice,
društva, pa čak i pojedinca. I mi to, kažem, živimo i danas.

Nastavak teksta možete pročitati u šestom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“