Veštačka inteligencija: Dobar sluga ili loš gospodar?

Već u prvoj rečenici, čitaocima smo dužni pojašnjenje: U ovom tekstu ćemo se bliže pozabaviti upotrebom veštačke inteligencije u oblasti mentalnog zdravlja, kao i pretpostavkama i očekivanjima u vezi s mogućim uticajem veštačke inteligencije (u daljem tekstu AI) na mentalno funkcionisanje i mentalno zdravlje ljudi u budućnosti. 

Mentalno zdravlje (posebno mladih) i AI

Opšte je poznata činjenica da se savremeni čovek sve više, češće i slobodnije za pomoć obraća psiholozima i psihoterapeutima. U kolikoj meri se i ovde radi o nekoj prolaznoj „modi“ ili je pak reč o „nasušnoj potrebi“ savremenog čoveka, možda najbolje pokazuju istraživanja i analize poznatog socijalnog psihologa Džonatana Hajda (Jonathan Haidt).

Naime, u svojoj knjizi Anksiozna generacija (The Anxious Generation, 2024)), Hajd upozorava da će masovna upotreba AI, koja će se neminovno desiti i koja se u stvari već dešava, a bez promišljene društvene kontrole, samo pojačati i ubrzati tendencije koje su već uočene u vezi sa upotrebom tzv. pametnih telefona i društvenih mreža na psihički razvoj i funkcionisanje mladih.

Hajd govori o tzv. phone-based childhood ili u slobodnom prevodu o pametnom telefonu kao staratelju i vaspitaču. Naime, istraživanja mentalnog zdravlja mladih već odavno pokazuju eksponencijalni rast depresije, anksioznih poremećaja, samopovređivanja i suicidalnosti među mladima (posebno devojčicama, a zbog veće upotrebe društvenih mreža) i to počevši još od 2010. godine.

Hajd upozorava i da će AI uskoro još više ubrzati ove već prisutne i veoma zabrinjavajuće tendencije. Zato je neophodno da mi kao globalno društvo to na adekvatan način sprečimo tako što ćemo efikasno da regulišemo upotrebu AI, ali i starijih tehnologija, pre svega društvenih mreža.

Mere koje Hajd preporučuje kao „goruće“ su, između ostalog: preporuka da mladi ne koriste društvene mreže pre 16. godine, mere kojima bi se podsticala slobodna igra i direktna fizička interakcija dece  (na klasičan, „starinski“ način: u dvorištu, po kućama, u školskim dvorištima, na igralištima itd).

Naime, bitno je da tokom odrastanja ne dođe do socijalne deprivacije, tj. do toga da deca nemaju priliku da uče i stiču neophodne emocionalne i socijalne veštine. Bez ovih veština, mi smo osuđeni da u kasnijem životu kuburimo sa problemima kao što su strahovi, osećanje nesigurnosti, usamljenosti, nesposobnost da „izađemo na kraj“ sa drugima i sa zahtevima škole i posla itd.

Ovde treba istaći da mladi nisu jedina „ugrožena vrsta“ kada govorimo o društvenim mrežama, pametnim telefonima, a sada sve više i o AI. Naime, sve je očigledniji razorni uticaj društvene polarizacije na političke prilike u celom svetu. Sukobi, a posebno verbalni, sve su otvoreniji, brutalniji i ekstremniji.

Ova tendencija je, po Hajdu, inicirana, a zatim bivala „hranjena“ i podsticana i na kraju se (čini se) otela kontroli upravo na društvenim mrežama kao što su Fejsbuk, Tviter/sada Iks, Instagram, TikTok i sl.

U vezi s rastućom društvenom polarizacijom, Hajd se zalaže za strožu kontrolu algoritama koje primenjuju haj-tek kompanije. Posebno je bitno ukinuti funkcije kao što su npr. retvitovanje, mogućnost pravljenja lažnih i anonimnih naloga, bustovanje ekstremnih poruka i sl. Ukratko: potrebno je uvesti mere koje će vratiti odgovornost i umerenost u društveni diskurs. 

(Zlo)Upotreba AI u oblasti zaštite mentalnog zdravlja, savremene ideje i tendencije

Zastupljenost AI u našim životima je u poslednjih nekoliko godina doživela pravi bum. U oblasti brige o mentalnom zdravlju, kao struke, počinju da se razmatraju razni modaliteti upotrebe AI, gde se na AI gleda kao na neku vrstu dopune terapiji ili na sredstvo koje će pomoći dijagnostičarima i terapeutima u njihovom radu.

Dakle, ne razmišlja se o tome da AI zameni terapeute „od krvi i mesa“, već da im bude nekakvo dodatno sredstvo ili alatka, kao što je npr. kompjuter već uveliko to postao.

Neko će možda pomisliti da se ovde radi o modi, ili nekoj vrsti „lenjosti“ terapeuta. Radnici u oblasti zaštite mentalnog zdravlja bi pre rekli da je reč o nasušnoj potrebi da tehnika preuzme neke od njihovih zadataka. Naime, kao što smo napred istakli, sve je veća potreba za terapeutima.

Mlade generacije su generalno fragilnije, a starije generacije često ne uspevaju da se adaptiraju na brze promene u okruženju. Kao što smo napred istakli izazovi za ljude svih generacija su čini se sve veći i teži, a i praksa pokazuje da potražnja psihološke pomoći raste mnogo brže od dostupnosti pomagačkih kapaciteta, tj. stručnih i sposobnih terapeuta.

Trenutno se razmatraju i u eksperimentalnoj su fazi sledeći modaliteti upotrebe AI u oblasti mentalnog zdravlja:

a. Dijagnostika i trijaža

AI sistemi mogu prepoznati obrasce povezane s mentalnim poremećajima poput npr. depresije, anksioznih poremećaja ili bipolarnog poremećaja na temelju teksta, intonacije glasa, izraza lica i obrazaca ponašanja. Na primer:

Chatbot-ovi koji analiziraju simptome putem razgovora.

AI algoritmi koji analiziraju elektronski fajl pacijenata i tako postavljaju ispravnu dijagnozu ili brže savetuju trijažu, tj. dijagnostičara (osobu, stručnjaka).

Ovde ne profitira samo dijagnostičar koji uz manje napora i vremena može da „pročešlja“ i poveže više podataka, već i klijenti. Jer brže i lakše postavljanje pravilnih dijagnoza kao rezultat ima skraćenje lista čekanja i ranije, tj. brže intervencije. Ovo je posebno važno u situacijama kada su kapaciteti stručne pomoći smanjeni, što se nažalost sve češće vidi u praksi rada mentalnog zdravlja, skoro svuda u svetu.

b. Digitalna terapija i samopomoć

AI-podržane aplikacije nude npr. neke jednostavnije tehnike kognitivno-bihevioralne terapije (KBT), vežbe mindfulnessa ili mogu da daju smernice za probleme zavisnosti. Ovi alati mogu biti dostupni 24/7 i lako su dostupni.

Kada imamo u vidu duge liste čekanja na psihološku pomoć, ovakva vrsta „prve pomoći“ može ponekada da barem ublaži psihološku patnju i donekle olakša klijentima da prebrode vreme dok ne dođu u pravu terapiju (sa pravim terapeutom).

c. Podrška terapeutima u administrativnim i istraživačkim poslovima

AI može podržati terapeute u administrativnim zadacima, kao što je na pr. pisanje izveštaja, nalaza i mišljenja, i sl. Takođe, pošto AI ima širok obuhvat podataka i velike mogućnosti ukrštanja podataka i njihove analize, AI može da daje predloge za terapijske intervencije koji su zasnovani na temelju najboljih praksi. Takođe AI može da pomogne u praćenju efekata raznih vrsta terapija putem tzv. datamining-a, tj. „rudarenja podataka“, što je naziv za prikupljanje ili kolokvijalno „iskopavanje“ ogromne mase podataka, koje onda AI može da ukršta i analizira, i na osnovu toga izvlači korelacije i paralele. AI dakle umnogome može da olakša rad naučnika i istraživača generalno, pa i u oblasti mentalnog zdravlja.

Od pomoći terapeutima u njihovim administrativnim poslovima imaće koristi i sami klijenti. Jer što manje vremena mora da troši na „papirologiju“, utoliko više vremena će terapeut imati na raspolaganju da se posveti direktnom radu sa klijentima i razgovoru sa njima.

Takođe, obuhvatnije analize podataka iz dijagnostičkih i terapijskih postupaka, u krajnjoj instanci će koristiti budućim klijentima. Jer što bolje razumemo šta utiče na patologiju i izlečenje i na koji način, utoliko ćemo efikasnije moći da pomažemo našim budućim klijentima.

Umesto zaključka, mere opreza

Kao što vidimo iz navedenog, AI može u velikoj meri da pomogne dijagnostičarima u terapeutima koji rade sa klijentima sa mentalnim problemima i smetnjama.

Ipak, ne treba da izgubimo iz vida onu staru narodnu izreku „što je brzo, to je kuso“. Dakle, poučeni upozorenjima brojnih stručnjaka (između ostalih i Dž. Hajda), sa primenom novih tehnologija ne treba da se zalećemo, a posebno ne u njihovoj masovnoj upotrebi. Jer, ako tog „džina pustimo iz boce“, teško (ili nikako) nećemo uspeti da ga u tu istu „bocu“ vratimo.

Dakle, AI da, ali oprezno. Ovo bi konkretno trebalo da znači: sa primenom AI početi najpre na ograničenim uzorcima uz ispitivanje efekata primene AI. Zatim, možda najpre koristiti AI indirektno, pre kao pomoć terapeutima u njihovim administrativnim i istraživačkim aktivnostima, a tek naknadno (i eventualno) u direktnom kontaktu i komunikaciji AI sa klijentima.

Trenutno raspoloženje među stručnjacima u oblasti mentalnog zdravlja varira od opreznog optimizma, do uzdržanog pesimizma. Većina terapeuta deli uverenje da nijedna mašina ne može adekvatno da zameni pravi ljudski kontakt, a to je glavni „lekoviti sastojak“ svake psihoterapije.

Ipak, niko od nas nema „kristalnu kuglu“ koja bi nam pokazala šta nam donosi budućnost. Pri tome je i naša sadašnjost vrlo turbulentna, što otežava svako predviđanje. Naši stari bi nam na ovo sve verovatno odgovorili: „živi bili, pa videli“.