Vozač, ložač, pa tek onda doktor

Poznata metafora o vrhu ledenog brega važi i u ovom slučaju – procene Sindikata lekara i farmaceuta (SLFS) govore da je u vreme zabrane zapošljavanja u javnom sektoru više od 3.500  nemedicinskih radnika zaposleno na neodređeno radno vreme, a zvanični podaci Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ svedoče da je skoro svaka peta osoba koja se nalazi na platnom spisku zdravstvenih ustanova u Srbiji – nemedicinski radnik. Preciznije rečeno, od 118.000 zaposlenih u zdravstvu, 22.708 njih su nemedicinski radnici, a 2.361 su zdravstveni saradnici – psiholozi, defektolozi, socijalni radnici. 

U Evropskoj uniji, poređenja radi, tek svaka deseta osoba koja je zaposlena u zdravstvu ne nosi beli mantil. 

„Naša država kupuje socijalni mir time što zapošljava i čuva radna mesta administrativnih radnika u zdravstvu, a pacijente uskoro neće imati ko da leči. Svake godine iz naše zemlje odlazi 800 lekara i duplo više medicinskih sestara. Ako se ne odstrani taj ’tumor’ u vidu viška nemedicinskih radnika, zdravstvo se neće oporaviti“, uveren je dr Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta (SLFS). 

„Mi javno postavljamo pitanje – da li mislite da treba da vas leči vozač, ložač, pejzažni arhitekta ili doktor? Klinika „Laza Lazarević“ 365 dana u godini 24 časa dnevno zbrinjava najurgentnije psihijatrijske slučajeve, zbog čega mora da ima adekvatan broj izvršilaca. Svakoga dana, lekari naše bolnice od pacijenata oduzmu više kilograma toplog i hladnog oružja, a mi često primamo i one pacijente koje niko drugi neće. Da bi taj sistem funkcionisao, moramo da imamo adekvatan broj zaposlenih koji su posebno edukovani za rad u psihijatrijskim bolnicama. Nažalost, iz naše klinike stalno odlaze lekari, medicinske sestre i tehničari, a primaju se tzv. kursadžije – osobe koje su po osnovnom obrazovanju tesari ili mesari i koje su završile kurseve za medicinske sestre i tehničare. Iako mi u šali kažemo da prilikom primanja u radni odnos medicinskog tehničara pitamo „šta ste po zanimanju?“ suština priče je u tome da se stravično nipodaštava jedna veoma  teška profesija. Na upisu za medicinsku školu, gde se edukuju medicinske sestre i tehničari, padaju i vukovci, a vi na njihovo mesto dovodite mesare“,  ogorčena je dr Gorica Đokić, predsednica Osnovne organizacije SLFS Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. 

Dr Rade Panić, koji je zaposlen kao specijalista anesteziologije u opštoj bolnici „Studenica“ u Kraljevu, naglašava da postoje nemedicinski radnici koji su neophodni za funkcionisanje bolnice, kao što su kuvarice, ložači, radnice u vešeraju, čistačice i bolničari, ali postoje i radnici koji jednostavno nisu potrebni.

„U okviru opšte bolnice ’Studenica’ postoji čak i građevinski sektor, a protivpožarno odeljenje bolnice zapošljava 14 vatrogasaca, iako u celoj vatrogasnoj brigadi u Kraljevu koji vodi računa o bezbednosti 400.000 stanovnika radi samo osam vatrogasaca. U noćnoj smeni dežuraju jedan hirurg  i dva vodinstalatera, a zbog pokvarenih vodokotlića plaćamo astronomske račune za vodu. Kraljevačka opšta bolnica ima pet pravnika, a nijedan od njih nema licencu za izlazak na sud. Stiče se utisak da su potrebna dva domara da bi se zavrnula jedna sijalica i treći da piše izveštaj. Iako je stomatološko zdravlje nacije na veoma zabrinjavajućem nivou, Ministarstvo zdravlja je odlučilo da otpusti stomatologe, a zadrži pejzažne arhitekte. Čak i u Zakonu u radu piše da ne smete da otpuštate radnika koji doprinosi radnom kolektivu, već onoga koji ne doprinosi. Stomatolog svaki dan izvadi jedan zub i tu intervenciju naplati 800 dinara, a Ministarstvo zdravlja sebi dozvoljava taj luksuz da otpusti 700 zubara, a zadrži 22.708 nemedicinskih radnika koji zdravstvu ne donose prihode. I još nešto – po slovu zakona, broj nemedicinskog osoblja ne sme da prelazi 15 odsto, a u Srbiji je 20 odsto. Nažalost, višak nemedicinskih radnika jednak je manjku doktora“, naglašava dr Panić.

Naš sagovornik ističe da u ovom  momentu zdravstvu nedostaje oko 3.500 lekara i preko 8.000 sestara. Ako bi se u nekoj imaginarnoj situaciji zaposlili svi lekari sa biroa – 2.500 njih, zadovoljili bismo standard iz 2006. godine. Nažalost, tačan broj lekara koji odlaze iz naše zemlje izmiče svim statistikama. Od Lekarske komore Srbije 800 lekara godišnje zatraži sertifikat dobre prakse, koji je potreban da bi se zaposlili u određenim zemljama. Međutim, neke države uopšte ne insistiraju na tim sertifikatima. Pretpostavlja se da oko 400 lekara godišnje odlazi u okolne zemlje poput Makedonije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore da bi radili vikendom, oko 200 njih odlazi u inostranstvo na usavršavanje i studijske programe, a isto toliko „belih mantila” otputuje zbog dobrih ponuda za posao u Katar, Saudijsku Arabiju, Norvešku ili Nemačku. 

„Analiza Instituta za javno zdravlje ’Dr Milan Jovanović Batut’ pokazala je da specijalnim bolnicama za psihijatrijske bolesti nedostaje čak 58 doktora medicine, 106 medicinskih sestara i tehničara, 349 tehničkih i pomoćnih radnika i četiri farmaceuta. Svega 762 psihijatra rade u psihijatrijskim ustanovama, ističe dr Jadranka Vranješ Bosnić, potpredsednica SLFS za sekundarnu i tercijarnu zdravstvenu zaštitu.

Radica Ilić, predsednica Sindikata medicinskih sestara i tehničara Srbije, naglašava da se više od 150 zdravstvenih ustanova u Srbiji suočava sa deficitom medicinskih radnika i navodi primer jedne beogradske klinike u kojoj čak 24 sestre čekaju da „srede” papirologiju i napuste zemlju. 

„Ja razumem razloge koji motivišu medicinske sestre da odlaze u inostranstvo – osim plata koje su zaista male, isti tretman imaju sestre koje rade na šalteru i one koje su na intenzivnoj nezi. Ako se ima na umu da medicinska sestra koja radi na neurohirurgiji i brine o 25 nepokretnih bolesnika u komi ima platu 35.000 dinara, jasno je zbog čega one masovno odlaze iz struke ili svoje znanje i iskustvo naplaćuju u inostranoj valuti, kaže Radica Ilić.

Dr Rade Panić ističe da manjak zdravstvenih radnika predstavlja ozbiljnu opasnost po zdravlje pacijenata – osim što su liste čekanja na specijalističke preglede i operacije sve duže, broj pacijenata sa kojima lekari rade je dupliran.

„Ako lekaru specijalisti dovedete 75 pacijenata dnevno, a on može da primi maksimalno 35 pacijenata, logično je da raste rizik od pravljenja grešaka. Čak 95 odsto grešaka u zdravstvu nastaje zbog umora i dekoncentracije lekara. Umesto da taj višak nemedicinskog kadra zaposle u administraciji, čime bi  oslobodili dragoceno vreme lekara koji sada mora da piše jedan isti nalaz i na papiru i u kompjuteru, oni bukvalno izmišljaju radna mesta za partijske, rodbinske i prijateljske veze. Često se menja i sistematizacija radnih mesta kako bi se napravilo mesto za nemedicinskog radnika. U Kliničkom centru Niš nedavno je zaposlen sin predsednika jednog sindikata, koji je po zanimanju profesor fizičkog, da radi fizikalnu rehabilitaciju sa decom, iako je njegovo znanje o anatomiji i rehabilitaciji veoma oskudno. Od kada je uvedena zabrana zapošljavanja u javnom sektoru, jedini put ulaska u zdravstvene ustanove bilo je zapošljavanje nemedicinskih radnika i izmišljanje radnih mesta. Ja se plašim da će nakon stupanja na snagu Zakona o agencijskom zapošljavanju, koji je u pripremi, ’Pera ložač’ biti zaposlen za stalno, a doktori će se iznajmljivati preko agencija“, zaključuje dr Rade Panić.

A na pitanje – da li postoji zdravstvena ustanova u Srbiji koja na svom spisku nema nijednog nemedicinskog radnika, on odgovara potvrdno. Naime, dom zdravlja u Bačkoj Topoli „autsorsovao“ je sve nemedicinske radnike i njihove usluge koristi preko agencija.

I zamenica zaštitnika građana za prava deteta Gordana Stevanović upozorava da je zbog stalnog odlaska lekara u inostranstvo i zabrane zapošljavanja profesionalaca u javnom sektoru ugroženo ostvarivanje brojnih dečjih prava. U poslednjem „Posebnom izveštaju zaštitnika građana o stanju prava deteta u Srbiji”, koji je publikovan povodom 20. novembra, Međunarodnog dana deteta, ističe se da u domovima zdravlja širom naše zemlje danas nedostaje čak 250 pedijatara, razvojna savetovališta poseduje svega 36 od 159 opština u Srbiji, savetovališta za mlade rade samo u 40 od 151 doma zdravlja, a mnoge pravosudne sudske odluke ne mogu se izvršiti jer u nekim centrima za socijalni rad nema psihologa.

Predstavnik NVO „Doktori protiv korupcije“ dr Draško Karađinović procenjuje da je broj doktora u srpskom zdravstvu suboptimalan, medicinskih sestara nedovoljan, a nemedicinskih saradnika – preveliki.  

 

„Nije novost da postoje velike disproporcije u strukturi nemedicinskih radnika između srpskog i evropskog zdravstva, što je posledica nasleđenog i nereformisanog modela zdravstva. Srpsko državno zdravstvo ima i dalje etatizovan birokratski organizacioni oblik karakterističan za socijalističko državno uređenje iz 60-ih godina prošlog veka, iako su ekonomske i demografske činjenice, pa i struktura morbiditeta u današnjoj Srbiji, potpuno drugačiji. To znači da broj novorođenih beba iz godine u godinu dramatično pada, a starost stanovnika raste – prosečna starost stanovništva naše zemlje je 43 godine. Te promene trebalo bi da isprati i drugačija struktura zaposlenih u zdravstvu”, ističe naš sagovornik. 

On konstatuje da su brojni domovi zdravlja „koji predstavljaju pandan javnom komunalnom preduzeću u smislu neefikasnosti i gubitaka“ postali sigurna kuća za brojne nemedicinske radnike. Jer, svaka opština ima državni dom zdravlja, a u svih 159 domova zdravlja zaposleno je isto toliko direktora i još više sekretarica, knjigovođa, referenata, šofera, tehničkog osoblja, pi-arova…

„Slično stanje je i u bolničkom sektoru. Posebna je šteta što u velikoj većini direktorske pozicije zauzimaju lekari, jer se time gubi neophodan zdravstveni radnik, a dobija nespremni menadžer. Dominaciju birokratskog mentaliteta u državnom zdravstvu hrane i anahroni sistemski zakoni pa se time zatvara krug, a retorika o smanjenju broja nemedicinskog osoblja predstavlja pokušaj rešavanja kvadrature kruga. Zaista nije realno očekivati da zdravstvena birokratija predlaže regulativu kojom bi samu sebe ugrožavala. Povlačenje nacrta zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranje u 2017. godini iz proceduru to odlično ilustruje. Birokratija sama sebi pravi posao i izmišlja gomilu administracije, bezbroj sertifikata, licenciranje…“, navodi dr Karađinović.  

Zbog toga se, zaključuje naš sagovornik, kola najčešće slamaju na osoblju koje se bavi održavanjem higijene – spremačicama i čistačicama, što opet povećava rizik od nastanka bolničkih infekcija tipa klostridije, koje se svaki čas javljaju po srpskim bolnicama. 

„Kad god čujete za epidemiju neke intrahospitalne infekcije, znajte da ta bolnica štedi na čistačicama. A za brojno tehničko osoblje traži se način autsorsinga sa namerom da se te delatnosti učine konkurentnijim. Ako se priča o informatizaciji zdravstva, jasno je da su administrativni radnici višak koji bi trebalo da bude redukovan. Inače, po broju lekara po stanovniku, Srbija je blago ispod evropskog proseka (300 na 100.000 stanovnika) ali zato ima znatno manji broj sestara od razvijenijih zemalja. Drugim rečima, disbalans u strukturi zaposlenih u državnom zdravstvu, odnosno preveliki broj nemedicinskih radnika, nedovoljan broj medicinskih sestra i suboptimalan broj lekara jedna je od brojnih posledica prevaziđenog i neodgovarajućeg modela zdravstva i ne može biti uspešno rešen bez temeljne reforme sistema, koje nažalost još nema na vidiku. Ne može se rešiti višak nemedicinskih radnika bez reformi dva ključna zakona – Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju“ zaključuje dr Draško Karađinović.